За овај свечарски број истргнуо сам из сећања једну већ објављену причу и мало је прилагодио времену садашњем, и, што је важније – годинама у којима сам, и трошим их подмазујући их пензијом… Прво ћу мало да завирим у прошлост, па ћу се онда вратити у данашњицу, у једну лепу београдску кафану…
Најлепша Београђанка педесетих година прошлог века била је Љубица Оташевић, кошаркашица Црвене звезде. Београд је лудео за њом, а она се отиснула у Холувуд. Тамо је живела са Керијем Грантом и у неколико филмова дублирала Софију Лорен.
Зашто причу о мушкарцима у мојим, пензионерским годинама, почињем подсећањем на прелепу Љубицу Оташевић? Зато што је, захваљујући Љубици, стални посетилац кошаркашких утакмица на Малом Калемегдану био нобеловац Иво Андрић, тада мој вршњак. Прошетао би Кнез Михаиловом улицом, отишао на стадион и уживао. У кошарци?
– Парио је очи, као и ми сада – увек је тврдио мој кум кад се помене прича о кошарци и Иви Андрићу.
Кад уђете у било коју од виђенијих београдских кафана, запазићете увек иста друштва мушкараца, који имају стална места, обично уз прозор, с одличним погледом на улицу. Ако се за такав статус изборе у некој од кафана у Кнез Михаиловој улици, постали су власници најбољег видиковца на свету.
Зашто су оваква места резервисана готово искључиво за мушкарце у мојим годинама? Прво: имају довољно новца да могу себи да обезбеде стални приступ видиковцу. Друго: имају времена на претек. Треће: жене су ту чист вишак, јер се на овим скуповима прича углавном о женама! Само на први поглед, ова реченица је контрадикторна.
Ево једног од кратких разговора који објашњава зашто су жене непожељне у оваквим друштвима, иако су једини мотив њиховог постојања.
– Погледај ту каросерију! – каже кум док чкиљи кроз стакло.
– Није ударана. Прва фарба. А можда је још увек и прва регистрација – реплицира други кум.
– Битно је да мало троши – убацује се проседи сликар.
Шта би се догодило када би у друштву била нека њихова вршњакиња? Прво би збуњена погледом тражила кола у Кнез Михаиловој улици, у пешачкој зони. Онда би се укључила у разговор тврдећи како и она не памти када се последњи пут с неким сударила.
– То ти верујемо – закључио би проседи сликар.
Разговори протичу у надмудривању, скривеној борби за превласт. И оваква мушка друштва немогуће је замислити без алфа мужјака, вође чопора. У дивљој природи, алфа мужјак има право првенства у избору женке, а у друштву смештеном уз прозор, победник ће сладострасно пребројати кивне погледе својих другара као немушто признање да су поражени у тешкој лингвистичкој борби.
Све оно што је некад доказивано галамом, мишићима и срчаношћу, сад се претворило у врцаву борбу речима. Београд сигурно најлепше странице о свом духу исписује у оваквим кафанама и права је штета што већина тих прича или духовитих реченица оде у етар и траје колико једно преподневно седење уз прозор.
Најврцавији део дружења настане кад у друштво случајно залута млађа жена, која у букету времешних дечака препозна комшију, па је овај позове на пиће. Убрзо ће уследити провала духовитости, довијања да се на скривен начин пошаље недвосмислена порука, метафора какве је немогуће наћи у најбољој љубавној поезији, прикривена кама сутра (пре)зрелих, која на крају прераста у мало сутра.
Млада жена у таквом друштву има осећај да је најпожељније створење на свету, а при том је заштићена као бели медвед, јер јој се ништа лоше, па ни добро, не може догодити, осим вербалног изражавања дивљења. Кад увече легне и сложи мисли, схватиће да све лепе реченице које је чула нису упућене њој лично. Присуствовала је паради подсећања на неке лепе минуле дане или враћања на неке давно некоме изговорене реченице. И нико у том дуелу није био оштећен.
Келнерице су посебан део ове приче. Стална клијентела смештена уз прозор, о келнерици задуженој за њихов реон – све зна. Колико јој је година, да ли је удата, да ли има децу, да ли се забавља с неким клипетом из кухиње, и сличне веома битне податке који одређују однос према њој. Како су све то сазнали? Па, то су, молим вас, угледни грађани који имају пријатеље у веома битним структурама друштва.
Удварање келнерицама од стране мушкараца у (пре)зрелим годинама чедније је од удварања келнерицама од стране војника у варошицама с једном кафаном.
Софистициране реченице. Углађени манири. Понеки рукољуб.
– Дивно изгледате данас!
– Ко је заслужан за ваш данашњи изглед?
– Какви смо ми срећници! Бог нас је погледао и послао нам оваквог анђела!
Она с њима никада неће попити пиће. На улици је неће препознати. Али је, зато, краљица кафанског микросвета.
Наредну досетку сам већ користио у тексту о страственим играчима карата у извесним годинама. Извињавам се онима који су је већ прочитали, али овај текст без ње би био кус.
Друштво седи и буљи кроз прозор. Зазвони мобилни телефон.
– Где си? Пијемо већ другу туру без тебе.
– У мотелу сам… С једном пријатељицом.
– Долазиш ли на пиће? Да те чекамо?
– Ако будем могао, онда нећу доћи. А ако не будем могао, онда ћу доћи.
А могући су и овакви разговори телефоном. Звррррр!
– Лежим на плажи… Два метра од мене лежи једна Чехиња. Има тешку упалу гаћа.
– Ти си бар лекар. Знаш како се лечи упала.
– Овакав случај још нисам имао. Помагајте!
– Најбоље је са два прста, а може и пинцетом.
После тога друштво се окреће према прозору. Само они виде како улицом шетају жене са тешком упалом гаћа.
Мрдају са два прста као што рак мрда клештима.
Једино што може да их пробуди у том тренутку јесте келнерица која доноси рачун.
Кум је дочека увек на исти начин.
– Ајде сабери, па да се одузмем.
И наставља да мрда с два прста.
