Кад сам кренуо у школу, сазнао сам да сам по националности Црногорац. Та нација је проглашена на заседању АВНОЈ-а 1943. године. Седамдесетих година прошлог века „произведене“ су још две нове нације: Муслимани и Југословени. Први пут у свету једна вера добила је национално обележје, а приврженост једној идеји проглашена националном припадношћу. Отац нас је те године уписао у Југословене, што сам с поносом био 30 година. Ишао сам у школу с другарима чија ме националност није интересовала, нити је ко о томе причао. Ако се у том периоду мог живота могло причати о некој привржености, онда је то био рокенрол.
На попису усред распада државе сугерисано је да је југословенство измишљена нација. Тада сам се вратио међу Црногорце – супруга је одувек Српкиња. Децу смо поделили, да би обе нације биле једнако заступљене.
Године страшног грађанског рата натерале су ме да другачије, дубље и промишљеније разматрам ко сам, шта сам и одакле сам.
На попису 2002. питао сам оца: Kо смо ми? Црногорци, рече. Зар нисмо Срби из Црне Горе? Јесмо. Срби смо, рече. Па, да ли смо Срби или Црногорци? Он се изнервирао. На крају рече како је то исто.
Онда је мајка отворила фиоку и извадила крштенице. Рекла благим тоном да деца припадају нацији којој припадају родитељи. Отац је рођен у селу Крш, општина Жабљак, у Краљевини Црној Гори и у његовој крштеници пише: „Душан, од оца Радула, Србина православне вјере, и мајке Милосаве, Српкиње православне вјере.“ У мајчиној крштеници издатој на Цетињу, у Краљевини СХС, стоји: „Босиљка, од оца Блажа, Србина православне вјере, и мајке Анђе, Српкиње православне вјере.“
– Пишем дакле да сам Србин – рекох ја.
– Пиши слободно, али ти је то исто – рече отац.
Моји родитељи нису доживели одвајање Црне Горе ни тамошњу расправу о томе ко је ко, шта је ко и одакле је. Не знам како би мој отац тада реаговао ни да ли би закључио да је „то све исто“. Често помислим како је добро што није дочекао време у коме би, кад оде у завичај, морао добро да размисли пре него што каже којој нацији припада.
У ствари, жао ми је распамећених клинаца, који националну припадност доказују драњем на улици или на стадиону. Нису они криви што им родитељи на време не објасне ко су, шта су, одакле су и ко се све дичио чињеницом да припада српском народу.
