Овен Тарнбул купа мало петодневно пиле у судопери заједничке вешернице у старачком дому у којем живи.
Пиле које тихо пијуче док му Овен тепа једно је од четворо сирочади. – Мама им је умрла пре три дана. Нашао сам је кад сам ишао да их нахраним. Био сам јако тужан. Човек се повеже с тим птицама – каже Овен. Овен (84) већ девет година живи у дому где дели бунгалов с 82-годишњом супругом. У дому живи још 70 сениора, али и 13 кокошака и 15 пилића. Сваког јутра устаје у пола шест, чисти кокошињац, даје птицама воду и храни их. Сваке вечери (осим уторка кад има слободно) спрема их на починак.
Међу кокошкама је чак 16 различитих врста, а свака има своје име, и то све по женама које су заиста живеле или живе ту. Најлепша међу њима, сребрнкастог перја, названа је по Овеновој супрузи. Јаја се продају по цени од 1,25 фунти, у средишњем простору дома где се налазе и инкубатори и послужује чај станарима дома, пише британски Телеграф. – Живина је део програма за помоћ код усамљености и изолације. На идеју се дошло 2012. године, кад је једна станарка дома која је патила од деменције особљу дома стално говорила како јој недостају „њене девојке“. Особље није знало о коме говори, о сестрама или ћеркама? Али на крају су схватили да је мислила на кокошке – прича Даглас Хантер, водитељ креативних радионица за старије Equal Arts. С обзиром да се томе није противио нико из центра за социјалну заштиту и организација за заштиту животиња, неколико кокошака је донесено у дом како би се видело хоће ли њихово присуство сметати особљу дома и осталим станарима. Али и особље и други станари заволели су птице, па су одлучили да их набаве још. Занимљив сплет околности омогућио је да се у дому изгради право место за кокошке. Наиме, организација Equal Arts на лутрији је освојила 164.000 фунти, које су потрошили на покретање пројекта HenPower и изградњу кокошињца са свом потребном опремом на осам различитих локација.
Осим уобичајених послова око држања живине, програмом су обухваћене и разне друге активности на тему кокошака – од уметничких пројеката, плеса и певања. – Изненадили бисте се колико има песама на тему кокошака, поготово у џезу из тридесетих година – каже Хантер. Програм је пре свега намењен мушкарцима који најчешће пате од депресије у домовима за старе, иако има и жена које се баве кокама. – Мушкарци обично немају тако широку друштвену мрежу око себе па су чешће потиштени и усамљени. Такође, имају мање хобија – открива Хантер. Томас Ози Кросвел је крупан мушкарац који се споро креће. Признаје да је у почетку био скептичан према „пројекту кокошке“.
Како је и сам пре држао живину, пристао је да учествује у пројекту, али му се није свидела идеја да се према кокошкама односи као према кућним љубимцима. Сада је, пак, један од најватренијих заговорника. – Откако су оне овде, мој живот је испуњенији. Био бих изгубљен без њих – признаје Кросвел. Почетна група од 23 пензионера стварно је свим срцем прихватила пројекат. Прошле године су купили инкубатор и ишли на аукцију како би купили оплођена јаја. – Сви смо нестрпљиво чекали да се излегу први пилићи, а кад се то догодило, сви смо се веселили и грлили. То је било стварно емотивно. Свима су биле сузне очи. Овен је све снимао видео-камером. Били смо као деца у вртићу – каже Џош Форестер Мелвил, један од водитеља пројекта.
