Дуго познајем Мирка, садашњег неуморног шетача и намћора, а некадашњег дрматора. Ведрио је и облачио годинама, деценијама заправо. Директор од пунолетства. Скоро. И сада жали, бар два пута дневно, што није на неком важном положају. Уз рефрен – године нису препрека!
Док шетамо поред Дунава по саветима лекара који, углавном, не шпартају:
– Чуј, власт ти је гора од дроге! – дречи ми у лево уво, и вуче ме за руку. – Људи који имају велике биографије не могу да се навикну на пензију!
Пробам да се убацим:
– Кад би говорио мало тише, чини ми се да бих те лакше разумео – неспретно покушавам да му некако преокренем причу. – Ово је, бре, време малих биографија.
Као да је љут, Мирко је нагло прикочио.
– Зато смо ту где јесмо, због тих твојих кратких биографија – виче и манито маше рукама. – Код Тита то није могло, мој друшкане!
Покушавам да га још више изнервирам:
– А шта теби фали, брајко мој? Пензија ти је већа од осамдесет хиљада, издајеш апартман на Златибору, деца успешна у иностранству – набрајам свом пешачком сапатнику на бетонској стази здравља.
Као да сам пробудио Илију Громовника.
– Види, види, ти ми дођеш као вајни порезник који глуми сиротињу – рече у једном даху. – Прво и прво, деци си поделио станове, и даље тезгариш, пун си као онај бродић!
Црвен у лицу, Мирко и не примећује како реком плови тегљач с дизалицом.
У знак измирења, свог старог познаника потапшем по рамену.
– Знам да више волиш да философираш о глобалним темама – рекох добронамерно.
Реаговао је као прекидач за светло.
– Јеси ли прочитао у прошлом броју Пензије да је сицилијански бос Прокопио ди Мађио прославио свој стоти рођендан? – пита Мирко као из стопа. – Ето, није тачно да мафијаши живе кратко.
– Ко о чему, ти о мафији – кажем. – Хајде да причамо о љубави, онако философски.
Видно изненађен:
– Не могу да се сетим како се звала моја прва љубав и зашто сам се заљубио – искрено казује.
– Ако неког волиш, а не знаш зашто, то је први корак ка Алцхајмеру – пецкам свога друга. – Искрено ти саветујем да мало кулираш, мало шеташ и да не философираш.
Према шопинг-центру Ушће наставио је сам. Бесан, сто посто!
