Душица Славковић (67), мис сениор Србије, каже да јој је титула освежила дух и самопоуздање и донела много нових познанстава
Нешто мање од годину дана је пролетело од када је Душица Славковић (67) понела титулу мис сениор Србије, за најлепшу од свих пријављених сениор-девојака на Сајму за треће доба. Коме ће предати ову престижну титулу, знаћемо већ последњег дана фебруара, када ће стручни жири још једном изабрати најлепшу на петом Сајму за треће доба (55+), који се у Хали 3 Београдског сајма одржава од 28. фебруара до 1. марта.
Мисица признаје да јој је титула улепшала живот, освежила дух и самопоуздање, али мало се „љути“ што мора да је преда раније, јер је ову титулу понела у мају прошле године. После победе, људи на улици су је препознавали, прилазили, честитали… Круна јој је донела и много нових контаката који су јој оплеменили или олакшали живот.
– Била сам задовољна тиме, делегирана у многим институцијама које су од интереса за нас сениоре, у Скупштини Србије, на разним скуповима и трибинама на којима се говорило о међугенерацијској солидарности… Младост има своје предности, али сениори носе искуство. Била сам водич и на излетима које је општина Звездара организовала за најстарије суграђане. Обилазили смо разне културне и историјске знаменитости. А одатле, као неко ко носи виталност и оптимизам, позивана сам на многе скупове, чак и бројне на којима су се окупљали млади – прича Душица Славковић.
Време од добијања ленте за најлепшу даму искористила је да учествује свуда где је могла да буде од помоћи у представљању своје генерације.
И признаје, кроз осмех, да није знала шта јој се догодило када су је прогласили најлепшом:
– Пошла сам у неку неизвесност, нисам била свесна размера у којима се све то догађа. Много дама је било пријављено, медијски је цео догађај био одлично испраћен, сјатиле су се ту све телевизије и новинари штампаних издања. Можда је адреналин под којим сам била допринео да се сетим многих ствари које ми иначе не би пале на памет… Све је некако било на бум, као да пловим, врло узбуркано, а ја нисам била свесна, него сам ухватила правац те пловидбе и одговорила на све изазове који су ми се дешавали – искрена је још увек актуелна најлепша пензионерка, која додаје да је тек сутрадан постала свесна чињенице да је постала мис:
– А могло се догодити и другачије, размишљала сам о томе, и било би ми сигурно непријатно да нисам победила, јер ме читавог живота тапшу по рамену и говоре да лепо изгледам. Углавном, све се сјајно завршило. Био је то леп изазов који се реализовао у моју корист, који прија прво мени као жени, а и неком ко је репрезент своје генерације. А заузврат сам се трудила да у сваком моменту оправдам добијену титулу мис, да се понашам и облачим у складу са њом, да је носим достојанствено.
То што је читавог живота волела изазове, није се променило ни у последње време. Активна је, атрактивна, насмејана… Два пута недељно иде на јогу, кад год може вози бицикл, учи енглески језик, глуми у позоришту „Петар Пан“ и на многе друге начине изражава своју креативност. Али оно што је поред спољашње лепоте било пресудно да Душицу жири прогласи најлепшом јесу оптимизам, дивна енергија којом зрачи и виталност. На питање да ли су управо те особине оне које би морала да има њена наследница, Душица каже:
– Колико је важна спољна лепота, још је важније то како зрачите. Жена којој будем предала титулу и ленту мора да има, пре свега, људске квалитете. Мора да буде и дама, и домаћица, професионалац у послу, дама на улици, жена-мајка… Мора да буде добар човек, да је племенита, насмејана и духовита. Много компоненти треба ту да се задовољи да би неко могао да понесе и изнесе титулу мис. Морате да разумете свакога, да се поставите добро према свима у сваком тренутку, да мирноћом одговарате на све. Осмех мора увек да је присутан – набраја мисица која је добијеном титулом свакако потврдила да поседује све ове особине.
– И није уопште важно да ли је она црна, црвена или плава, битно је да то уме да носи. По мени су код сваке даме најважнији ход, линија и израз лица – закључује мисица, коју су, ако се вратимо мало мање од годину дана уназад, за избор за најлепшу сениорку Србије пријавиле колегинице из Геронтолошког клуба „Дринка Ђуковић“ са Звездаре.
Када су јој то предложили, Душица је категорички одбила, сматрајући да је то нешто што иде уз младост, а не уз њених тада 66 година. Али када су јој објаснили да се не вреднује само физички изглед, размислила је и пристала. Од свих честитки, које не престају ни данас да јој стижу, и даље јој је најдража она коју је добила од тада једанаестогодишњег унука Александра, који са мајком Лидијом и оцем Иваном живи на Флориди.
– У реченици: „Бајка, знао сам да ћеш ти победити“, рекао је много више. Рекао је да је веровао у мене, да своју Бајку воли и да му је она најлепша – присећа се Душица, која је и те како протеклих месеци, гостујући на бројним телевизијама и дајући интервјуе штампаним медијима, показала и доказала да квалитет живота не зависи од година и да у сваком периоду живота можемо бити задовољни и срећни.
Пише: Катарина Јоковић
Фото: E-stock/Милош Рафаиловић
