Кад зађемо у треће доба, то никако није разлог да нас други отпишу. Напротив. Пензионери су увек пуни прича, афоризама, анегдота. Зато је врло интересантно за саговорника имати једног пензионера, препуни смо животног искуства. Зашто је у нашем друштву тај статус проблематичан? Зато што су нам мале пензије – сматра једна од наших најбољих певачица моћног вокала и непоновљиве интерпретације, Маја Оџаклиевска.
Допада јој се што у нашој земљи постоји магазин као што је наш, посвећен пензионерима, али како каже – није наодмет да у странице завире и они млађи. Треће животно доба носи мудрост, па се у написаним редовима сигурно крију савети за све узрасте.
Једног пријатног поподнева, уз капучино, Маја нам је открила да се највише дружи с младима.
– Не бих то окарактерисала као бег од старости, већ једноставно у својој генерацији не наилазим на људе с којима бих могла да причам растерећено – каже искрено Маја. – Увек је ту нека форма коју би требало задовољити, ваљда зато што се људи плаше да остану млади. Ја и даље одбијам да старим, не знам из ког разлога. Не мислим при том на физички изглед, то ми ништа не значи. Нисам се подвргла никаквој интервенцији да бих била млађа, већ ми је напросто дух такав. И не могу да замислим да имам контакте са својим вршњацима осим ако нису у питању неке озбиљне теме. Радије бих да се блесавим, да живим један потпуно спонтан живот који подразумева младалачки дух, покретљивост, иновације. Понеке и лудости, експерименте. Одбијам да старим, одбијам да ми дух стари! – категорична је Маја.
Наша саговорница каже да није баш сигурна како њен поглед на свет и животне постулате посматрају други. Неки су знали и да јој приговоре речима: „Побогу, па ниси се примерено обукла, то није у складу с твојим годинама.“
– Онда им ја одговорим: „Не осећам своје године.“ Шта то у ствари значи – примерено годинама? Претпостављам да би то требало да буде неки шанел костим? Никад нисам правила ексцесе, али умем да потрчим за аутобусом, умем да играм бадминтон с млађим људима, волим динамику. Нећу је се одрећи. Целог живота сам била хипертонична, и као дете, а и касније веома енергична. Посредством свог посла сам имала прилику да то и изразим, и онда ми је мало смешно да од себе правим једну, условно речено, озбиљну жену – каже с препознатљивим широким осмехом Маја.
Рекли сте нам и да уживате у времену проведеном на друштвеним мрежама. Али, квалитетно проведеном времену. Каква су ваша искуства с новим медијима и како бисте људе позвали да се ослободе отпора који имају према њима?
– Уживам у комуникацији с људима. Имам профил на фејсбуку већ осам година и немам много пријатеља, не прихватам свакога, већ прегледам профиле оних који желе да ми буду пријатељи да видим да ли има нечега интересантног. Нисам због жеље да останем млада изгубила критеријуме. Пријају ми поезија, добра музика, лепе фотографије, естета сам. Пријају ми такви људи. Захваљујући фејсбуку проширила сам круг пријатеља и стекла нова познанства – каже наша саговорница. – Волим кафиће, шетње, дуге разговоре. Тако уносим мало ведрине у своју свакодневицу. Али се углавном дружим с млађим људима, од 25 па навише – каже Маја.
А да ли је такав ведар став према зрелим годинама код вас увек био присутан или је постојао неки период „кризе“, кад су вас године помало уплашиле?
– Не осећам бреме година, заиста, али постојао је један период, када сам пунила 50, и то је малтене испала анегдота. За рођендан сам организовала прославу, за оне пријатеље који га се сете, нисам никога звала. Села сам тако и одједном се снуждила и почела да плачем. Онда су почеле да наилазе другарице, пријатељи, и сви су се забринули да се није нешто догодило. Не виђају ме такву. А ја кажем – 50 година. Пола века ја живим, а ништа нисам урадила! То је било свођење биланса, била сам тако очајна што ми је пуних 50 година, а ништа фактички нисам урадила. Живела сам живот естрадне уметнице која је ту и тамо имала неке спорадичне наступе, снимила пар плочица, безвезе… Питала сам се тада: „Где оде мој живот?“ Кад у том тренутку једна другарица, онако бесна, каже: „Ти се жалиш? А шта ми да кажемо који смо нико и ништа. Па одгајила си двоје деце, стекла си имовину, заслужила да одеш и у пензију, схваташ ли ти да је твој живот био испуњен?“ Онда сам се тргла и схватила да је у праву. Пропутовала сам пола света, радила сам посао који сам волела, извела сам на пут своју децу, имам и унука Луку који је производ те, да тако кажем, надградње сопственог живота. Па не смем да будем малодушна и не смем себи да кажем да сам пала – искрена је наша саговорница.
Одувек сте били искрени и отворени, па сте нам у разговору открили да сте отприлике у том периоду помишљали и на хируршке интервенције како бисте „зауставили сат“. Многима је то табу тема, али заправо, да ли је реч о потпуно нормалној човековој жељи да што дуже ужива у младости и енергији коју она носи?
– Да, имала сам један период када сам размишљала о хируршким интервенцијама јер нисам навикла на то да ми се појављују боре. Сваки други-трећи дан по нека нова. Онда сам то превазишла, то је била криза коју је требало савладати, јер мислим да не постоји жена, или чак и мушкарац на овом свету, који у одређеној доби неће рећи: „Ух, ала сам остарио или остарила, оседео…“ Онда сам помислила да је достојанствено старити велико благо. Свака бора заиста носи опис неког животног периода. С обзиром на то да су на мом лицу најурезаније смејалице, људи виде да се ја заправо стално смејем. А кад се човек смеје значи да је ведрог духа и да је расположен, увек у стању да превазиђе проблеме. Осмех је убојито оружје за све, нарочито за оне који мисле: „Остарила је.“ Не, нисам остарила и нећу да остарим. И кад будем одлазила с овог света, отићи ћу с осмехом на лицу – каже Маја Оџаклиевска.
Генерације вас памте баш по њему, по том широком осмеху који разоружава. Како успевате да увек ведрином победите облаке које нам свакодневица неминовно шаље?
– То је дух, нећу да клонем. Имам круг пријатеља које сам стекла путем фејсбука, али, наравно, имам дивне пријатељице већ 50 и кусур година, јер се знамо од првог разреда основне школе. Та се пријатељства гаје током живота. Ова нова пријатељства стекла сам захваљујући свом дару да саслушам. То је дар, заиста, јер се комуникација не састоји из монолога. Некад неко има потребу да каже нешто што га тишти, и ја изванредно слушам. Наравно, увек искористим прилику, врло мудро, ненаметљиво, да дам и савет. Кад људи причају о свом проблему, они индиректно траже савет, и ја врло рационално сагледам ситуацију, дам савет на основу кога се побољша живот тог младог бића, што је мени огромна сатисфакција – открива нам наша саговорница. – Нико никога данас не слуша, људи су се отуђили, а ја правим спојеве, и то је оно у чему уживам.
Имате унука Луку ког волите највише на свету. Мало људи зна да он пати од аутизма, и да сте са ћеркама улагале, а и даље улажете огромне напоре да му пружите сву љубав, пажњу и разумевање које му је потребно. Верујем да се и многи наши читаоци суочавају с истим изазовима са својом децом и унуцима. Имате ли неки савет, реч подршке којом бисте их ободрили и помогли им?
– Мој унук има шест година, аутистичан је и још увек не говори. Наравно, ми му поклањамо пуно љубави, пажње и нежности, па ако проговори-проговори, а ако не – ми свакако имамо сјајну комуникацију захваљујући његовој интелигенцији. Он на основу мимике разуме шта сам хтела да поручим. Никад не дижем глас, то њега узнемирава, али кад му кажем Лууука, он ме погледа, направи неку гримасу слатку као мед. Не воли да се љуби, али у скорије време сам почела да добијам пољупце у носић, прво кажемо би-бииип. Ја вама не могу да опишем каква је то срећа, то могу да знају само они који имају аутистично дете. Лука ничим не показује да је аутистичан, он изгледа као да ће сваког тренутка с вама да прича. Његова интелигенција се посебно одражава кад користи таблет – ненормалном брзином листа странице да би се тачно зауставио на оном месту које га интересује. Врло је задовољан и срећан. Један период свог живота растао је уз класичну музику, што је веома важно за аутистичну децу, јер њих не треба ничим узнемиравати. Они имају свој свет, не треба га нарушавати и, ако је могуће – требало би се приближити том свету.
Сигурни смо да није било лако изборити се с тим сазнањем. С ким сте се консултовали да вам помогне и дâ вам савете како да му се приближите и бринете о њему?
– Неопходни су логопеди и психолози, али су они више потребни родитељима, бакама и декама, да их упуте и припреме. Наравно, логопед је важан и због начина на који се комуницира с дететом. Они нас уче како би требало изговарати речи и веома је важно не више од једне у датом моменту, да би дете перципирало. У почетку сам била врло тужна, до те мере тужна да ми је замро глас. С обзиром на то да сам целог живота певала из душе, а да је тада та душа била нарушена, потпуно сам престала да певам. Али с њим сам и поново почела да певам, јер је њему то неопходно. Не само што слуша мелодију већ и гледа у моја уста и полако прима речи. Онда сам схватила да је тако како јесте, помирила сам се с тим, и онда сам дала све од себе да му помогнем – каже с осмехом Маја.
Упркос тешкоћама, љубав према унуцима је непроцењива. Она оплемењује душу. Колико вам се живот променио од када је Лука ушетао у ваш живот?
– Имамо више времена кад смо баке и деке. Опуштенија сам, могу више времена да му посветим. Он је једно време провео код мене, осам месеци смо живели заједно. Сада је наравно с родитељима, међутим, ми се стално виђамо. И увек кад дође код мене, он је потпуно опуштен, што је мени само показатељ да сам му на прави начин приступила. Кад год дође, пусти ТВ, легне и гледа, ужива. Обожавам га.
Већ неко време не виђамо вас на малим екранима. Да ли ћете нас ускоро обрадовати неким новим песмама, имате ли жељу да и даље снимате?
– Да, имам жељу да снимим бар још један це-де, уколико буде неко могао то да финансира. Ако би ме ПГП, који је годинама био моја матична кућа, позвао – била бих пресрећна да снимим још један албум. Али, за јавне наступе уопште нисам заинтересована. Не знам да ли ће можда звучати помало незахвално, али имам обичај да кажем у свом друштву – гледаш ТВ и видиш једну бабу како цупка. Мало ми је то безвезе. Коси се с оним што кажем да сам младалачког духа. Имам с времена на време понеки наступ, али изгубила сам жељу за самодоказивањем, то је прво што је нестало. То сам што сам, коме се свиђам – свиђам. Немам више потребу да освајам било кога. Кога сам освојила – освојила сам лепотом, младошћу, интерпретацијом, песмама. Бирала сам сваку песму, не постоји једна за коју могу да вам кажем да је највише волим. Волим сваку своју песму зато што сам јој посветила време. За „Даљине“ сам провела 12 дана затворена у кући радећи на интерпретацији. С предивном песмом „Растанак“ провела сам седам дана, још сам и писала текст. „Више ниси мој“ и „Срећо реци“, такође. Дебело сам размишљала какав ће ефекат имати на људе, и шта бих ја да сам просечан гледалац волела да чујем и видим. Тако су настајали и моји текстови, нисам отаљавала. Осећа се то, зато је песама мало, али нема ниједне за коју можете рећи да вам се не свиђа.
Баш као и већина пензионера у нашој земљи, и Маја Оџаклиевска суочена је с малом пензијом, често недовољном за пристојан живот достојан њеног имена и каријере. Како излазите на крај са, чини се, непрекидним ударима на пензионерска примања?
– Већ неколико година зовем да ми повећају пензију, па да могу да снимам, али џаба. Немам новца да платим студио, музичаре, сатницу кад једва крај с крајем састављам као пензионер. Моја пензија је изузетно мала, кад платим рачуне остане ми за хлеб и јогурт. И кад Луки купим по неки слаткиш, онда се лишим вечере на пример, једноставно је тако. Хвала људима који брину за моју дијету, али ја бих највише волела, ипак, да ми се повећа пензија.
Конкурисали сте и за националну пензију?
– Конкурисала сам и одбили су ме. Снуждила сам се кад су ме одбили, јер не могу да верујем да је неко ко је презентовао ову државу свуда где је ногом крочио, не заслужује. После свих награда – Југословенске естрадне награде, Естрадне награде Србије, Balcan music award, Златне бубамаре за хит године у Македонији, Златног микрофона, Оскара популарности… Требало би да буду критеријум и показатељ онога на чему сам интензивно годинама радила – искрена је наша саговорница. – Питам се какви су онда критеријуми и да ли их уопште има ако ја не могу да добијем националну пензију. Велики број људи је добио признања, а не знам баш чиме су допринели овој земљи. Ја сам амбасадор ове државе где год ногом крочим. У Филаху, на аустријском фестивалу, добила сам трећу награду за интерпретацију, имала сам осам тромесечних турнеја по Совјетском Савезу, где сам представљала Србију а не себе. Ако ништа друго, па бар да ми дају повећање ове регуларне пензије, и то ми значи. Овако, с 30.000 динара стварно не знам шта да радим.
У временима поплаве кича и лоше музике на телевизији и радију, били сте једна од светлих тачки. Нисте желели да поклекнете пред навалом неукуса?
– Певам од 1969. године, а престала сам да добијам хонораре за телевизијске наступе још 1992. Од тада до данас нисам добила ниједан хонорар. Мала ауторска права за текстове које сам писала плаћана су ми спорадично, мизерно – шест или 20 евра на годишњем нивоу. Шта сам ја у ствари радила свих ових година, осим што сам се посветила уметничкој креацији, ентузијастички? Зато сам се одржала. Кад је почела поплава шунда, рекла сам: „Не може тако.“ Појављивала сам се, инсистирала да будем ту што више. Појављивала сам се на популарним телевизијима сваки трећи дан. Да нешто кажем, да направим разлику. Трудила сам се.
Вероватно неки наши читаоци не знају да сте се опробали и као глумица. Да ли је и то могао бити ваш животни позив?
– Моја мајка је 22 године била глумица у Народном позоришту у Скопљу, а ја сам још као дете од пет година статирала на тим даскама. Ваљда због тога што сам се тако природно осећала у позоришту, добила сам понуду за представу „Рабле“, рађену по делу Жана Луја Бароа „Гаргантуа и Пантагруел“, на почетку каријере, седамдесетих година. Имала сам епизодну улогу, три солистичке нумере, а у то време тај мјузикл је био пандан „Коси“. Након тога сам добила „Коштану“ и играла сам је пет сезона. Да нисам морала да одржавам трудноћу с првом ћерком, вероватно бих „Коштану“ играла до бесвести. Имала сам већ 31. годину и ништа ме друго није занимало осим да родим своје дете. Након мене улогу је добила Уснија Реџепова. На Пулском фестивалу добила сам награду за најбоље глумачко остварење у филму савремене тематике, за улогу у филму Стеве Црвенковског „Јужна патека“ (стаза) – сећа се наша саговорница.
Уметник сте с много талената, имали сте успеха у свему што сте радили. У чему је тајна?
– Чега год сам се латила, својски сам прионула да урадим најбоље. Немам промашај, ниједан. Одасвуд сам добијала награде, и за интерпретацију, награду публике, награду стручног жирија, или награду за филм. И данас, коју год улогу кад бих добила, ако треба и неку бабу да глумим, верујем да бих је одиграла фантастично, само да добијем ту прилику. Није ми страно позориште, филм, фестивал, музика… Нисам мултиталенат, не. То је све уметност. Кад бих се посветила томе, уз свесрдну помоћ неког ко се бави сликарством, ја бих почела и да сликам, зато што имам визуру. Машта ми је уметничка, то ми је сензибилитет. Бавим се и фотографијом. Не волим селфије, већ сликам тако да композиција буде чиста. Знате, сама сам правила тлоцрте за свој стан и кућу. Ја сам радила пројекат, наравно не грађевински јер то не знам, али тлоцрт сам направила. Тачно сам знала где шта хоћу да буде, и када сам га доставила Енергопројекту посредством пријатељице, да га „очисте“, питали су ко је радио овако чист пројекат. Да се нисам бавила музиком, можда бих била архитекта. Или сликар. Волела сам да будем и доктор, да помажем људима. И ветеринар.
Иако делује невероватно, музика заправо није ваша највећа љубав?
– Имала сам много амбиција као девојка, али сам одабрала музику као средство од кога најбрже могу зарадити да себи обезбедим будућност. То није моја највећа љубав, моја највећа љубав је позориште. А никад, осим „Коштане“, нисам имала главну улогу.
Никад се нисте либили да затражите савет, чак ни кад сте већ били прослављена уметница. Мало ко зна да сте и за певање знали да затражите савет и помоћ?
– Можда сам мало и превише самоуверена, али увек сам се консултовала с људима који посао познају боље од мене. На пример, у телевизијској емисији „Певамо забавно, певамо народно“, забавњаци су певали народну музику и обрнуто, и ја одаберем песму која се мени допада – „Крај извора бистре воде“, босанску лепу севдалинку. Међутим, не знам ја то да певам. Отишла сам код Бокија Милошевића да ми помогне. Чуо ме је како певам и рекао: „Не долазиш у обзир. То звучи као да си помешала Шумадију и Јужну Србију, то нема везе с босанском севдалинком!“ И онда ме је научио. Отпевах ја то уживо, да би ме после тога позвао Цуне Гојковић, што ми је било веома важно, и рекао ми: „Шта си ми урадила, душа ми плаче. Колико си ме ганула!“ Колико сам самосвесна, толико сам и свесна својих недостатака, а једино ћу моћи да их превазиђем ако им се посветим. Ако их анулирам знањем.
Колико је у животу важно бити свестан својих успеха, умећа, а колико је тешко истовремено остати приземан?
– Дух сам бистрила тако што ми је духовник био отац Тадеј. Можда не бих знала многе ствари да није било људи да ме посаветују и да ми укажу на грешке. Поента је умети слушати, јер некад се из онога што чујете извуче поука, потпуно несвесно. То подразумева гажење сопственог ега, гажење сујете. Ја јесам самосвесна, али нисам надобудна, то је велика разлика. А самосвесна сам на основу резултата које сам постигла, то је факат. Да не треба можда да кријем своје успехе? Ја сам се за њих изборила. Кад очистим кућу уместо кућне помоћнице, знам да сам је боље очистила од ње. И тада сам поносна. Ничему не приступам површно, па ни чишћењу. За мене све има тежину, шта год радила.
ДАЉИНЕ
Маја Оџаклиевска открила нам је да је једна од њених најлепших песама – „Даљине“, заправо истинита прича, ње и њене мајке.
– Да, заиста је аутентично написана. Марина Туцаковић је знала да је моја мама након каријере у позоришту отишла у Шведску, да буде гастарбајтер. Причала сам јој колико ми је било тешко кад је мама отишла, имала сам десетак година. Тих годину дана без маме, пре него што ме је повела са собом, пропатила сам много. Марина то тако добро ради, написала је „Даљине“ из тог разлога. Стваран бол је у песми.
РОБУСНА ДАМА
Наша саговорница рекла нам је и да јој познаници понекад кажу да је више мушкарац него жена, да је робусна.
– Тада им одговорим: „Поента је да сам човек, а да ли сам мушки или женски човек ирелевантно је, све према ситуацији.“ Ако негде треба да се запне, а нема ко, па бићу и мушкарац. Носићу ја из шупе дрва да бих запалила ватру, ако ми се не нађе неки друг. Прве туре дрва које сам узела, ја сам цепала. Пада снег, виде ме комшије како сечем дрва, па ме питају: „Мајо, зар ви то радите?“ А ја кажем: „Нека, комшија, ојачаћу.“ У свему тражим нешто добро. Морам некад бити и мушкарац, нажалост. Ја бих волела да будем искључиво жена, али некад морам да будем и рмпалија, шта ћу. Волела бих да могу да платим да ми неко исече дрва.
