На питање чиме се тренутно бави и чиме окупира пажњу одговарала нам је барем двадесетак минута. Миљама је далеко од пензије, али баш због своје енергије и оптимизма, сјајан је саговорник јер нам свима, без обзира на године, даје драгоцене путоказе за живот.
Од априла до новембра сам у својој кући у Бабама, тамо имам велику школу здравља – каже Маја.
− Раније сам ишла само викендом, а сад имам програме од три, пет, седам дана и две недеље. Било је узбудљиво лето, јер су долазили и веома тешки случајеви, обично отписани од медицине, осуђени на смрт. Код мене су долазили да се опораве. Долазе ми и здрави људи, с децом, кучићима, мачићима. Једна девојчица ми је донела и паче – каже с осмехом наша саговорница.
Колико сте често током лета у Београду и чиме се све бавите ових дана и недеља?
Једанпут недељно дођем у Београд и тада ме рашчерече, сви од јутра до мрака, и сви ми отму паре. У Бабама нема трошења, овде како дођем − сви узму харач – каже Маја. − Дођем до моје радње на Обилићевом венцу, имам консултације с људима, па снимам емисију „Сирови живот“. Имам редовно и свирке, бар једанпут месечно идем у Пролом Бању. Они су ми спонзори емисије и тамо имам предавање и увек један концерт. Почетком августа идем у Луковску Бању, тамо до сада нисам била. Купила сам GoPro камеру, па ћу тамо направити нову емисију – открива нам Маја. − Оно главно, 3. септембра ми се удаје ћерка Милена која са мном води „Сирови живот“, а одмах после тога одлазим на највећу авантуру у свом животу – идем у Перу на 20 дана, и то у Амазонију, код Индијанаца.
Каквим се све авантурама надате и какве изазове очекујете?
Неће то бити туристичко путовање. Идем, на пример, да видим највећи град у Амазонији − Икитос, до кога се стиже само бродом, путује се баржом четири дана. Прва класа спава у мрежи на палуби, а остали ко где стигне по поду, врло узбудљиво! – каже Маја. − Путоваћемо кроз Амазонију, онда идем у Лиму, а потом на висину од 4.000 метара до Анда, где је један човек из Новог Сада закупио десет хектара и гаји биљку мака. Идем тамо да снимим ритуале приликом сејања маке који се понављају већ 2.000 година. Бајају, певају, мака је дар мајке природе, мајке земље, врло је битно да јој се пева. Снимићу цео серијал малих филмова. Желим да пробам и једну мистичну биљку, то је заправо једна врста вина, врло је јако и изазива халуцинације. Остварује се додир с претходним животима, све ће бити забележено камером и поделићу своје искуство. Месождери који су „зачињени“ отровима повраћају целу ноћ, а чистији организми имају веома лепе визије. Сви чују женски глас, па ћемо видети да ли је Бог дефинитивно женско или то проговара биљка.
И то није крај, какве вас још авантуре очекују у Латинској Америци?
Идем и у Мачу Пикчу, у град Куско и надам се на језеро Титикака, највеће на свету. Такође, надам се да ћу стићи и на границу Боливије, Бразила и Перуа да бацим поглед у земљу где имам четврто дете. Ја сам, знате, спонзор једном детету у Боливији који се зове Неимар и који је три године чекао на спонзора – открива нам Маја. − Мама му је 1995. годиште, тата ради цео дан за један долар и тих мојих 30 долара месечно му омогућавају школовање и здравствену негу. Могу да се дописујем с њим и ако је близу видећу да „скочим“ да га обиђем. Изабрала сам га зато што има то врло необично, наше име – Градитељ. Он га је, наравно, добио по фудбалеру, али и то ми је занимљиво − зашто бразилски фудбалер носи наше име?
Зашто баш Амазонија и Јужна Америка, сигурна сам да ово путовање за вас има неки дубљи смисао и вишу сврху, јер, као што сте рекли, не идете као класичан туриста?
Све се некако намешта, враћам се 12. октобра, кад је моја слава, Михољдан, а то је иначе и Колумбов дан, дан кад је открио Америку. Иначе, овај дан се у Јужној Америци слави као Дан отпора, јер је то за њих био тужан дан. Почело је истребљивање и понижавање, они су мучени народи, неповерљиви. Од њих сви, и дан-данас, извлаче све што могу. Раде цео дан у непроходној шуми Амазоније, с бодљикавом лозом − мачјом канџом, и продају килограм за један долар. Овде се сто грама продаје за 5.000 динара, па вам је јасно ко се све богатио на њихов рачун. Мој филм неће бити туристички, већ врло освешћујући. Желим да људи имају свест о томе да Амазонија није апотека, да је експлоатација шума тровање плућа света. Оног часа кад нам нестане Амазонија − то ће бити глобална катастрофа. Не можемо да кажемо − Шта ме брига шта ће бити кад умрем; већ би требало НАШЕ БАБЕ И ДЕДЕ СУ СЕБИЧНИ И КУКАЈУ ДА ЛИ ЋЕ ИМАТИ НЕКОГА ДА ИМ ДОНЕСЕ ЧАШУ ВОДЕ У СТАРОСТИ. А што мора неко да ти донесе, што не устанеш сам? ПЕНЗИЈА 17 да се руководимо оном чувеном реченицом – Питаће се ваши унуци јел могуће да сте знали, а да ништа нисте урадили?
А од јесени у нове радне победе, неуморни сте?
Настављам, наравно, емисију „Сирови живот“ и предајем поново од октобра. Сваке друге године сам на мастер студијама у Новом Саду, као и на ФДУ у Београду. Такође, почећу да водим и једну лепу нову емисију, биће то нешто као „Поноћ с Мајом Волк“, забавно. Томе се баш радујем и „оштрим се“ за јесен – каже наша саговорница. – У јануару идем у Канаду, била сам недавно тамо на великом Сајму здравља. Имала сам концерт, предавања и радионице. Канада је за мене земља у којој се не осећам као особа с посебним потребама, јер многи једу као ја. На мом концерту спонзори су делили награде и прва награда била је 15 дана у врло необичном ризорту у Мексику који је затвореног типа, веома духован. Сви цунамији распрсну се пре обале, тамо влада необично јака енергија. Извукла сам добитника и човек ми је рекао да њему то не треба и да ће награду поклонити. Мени. Онда ме је питао како ћу из Београда стићи до Мексика, и кад сам рекла да не знам, рекао је да ће ми платити пут. Потпуно непознат човек. Кад већ идем преко Канаде, имаћу поново концерт. Све се поклопило и баш се радујем, у јануару ми треба сунца.
Редовно вежбате и заговорник сте теорије да би баш у средњим годинама требало највише вежбати. Које вежбе практикујете и које бисте препоручили нашим читаоцима?
Почела сам баш интензивно да вежбам, али морам да подигнем то на још виши ниво. Циљ ми је да за два месеца стигнем пешке из Баба до Барајева, то је 34 километра тамо и назад, а за две-три године да стигнем пешке до Београда, то је 45 километара, један цео маратон. Сви запрепашћени, али заборављамо да смо некада у време Трста и шопинга пешачили по шест-седам сати и нико нам због тога није дизао споменик, нисмо обраћали пажњу јер смо куповали. Болеле нас после ноге, али смо прелазили по 30-40 километара дневно – каже с осмехом Маја. − Код вежбања морате радити три различита типа вежби сваког дана да би сва влакна у мишићу радила. Што је човек старији, мора више да вежба. Жена у менопаузи, ако не вежба, за деценију изгуби и до 30 одсто коштане масе, а ако вежба свега три одсто, то је драматична разлика. Вежбом можете да увећате мишићну масу и до 200 пута. Ујутру и увече шетам по пет километара. Сат времена пливам – 100 метара прсно, 100 метара леђно, 100 метара само руке, 100 метара само ноге. Потом радим вежбе снаге с теговима. Имам справе, цигле, траке. Не желим уређаје који нису мобилни. Траку можете да носите у ташни, да је растегнете на првом дрвету на које наиђете, много је боље него загушљиве теретане. И на крају су вежбе истезања које нису само јога или Таи чи. Џејн Фонда има врло занимљиву стојећу јогу коју можете да практикујете на било ком месту, и то је сјајно. Космонаутске вежбе за регенерацију кичме трају дуго, али једног дана радим руке, сутра ноге… Та комбинација истезања, кардио вежби и вежби снаге нешто је што радим и препоручујем.
Колико смо као народ освешћени кад је реч о здравој храни, да ли се ствари мењају или смо и даље месождери, заљубљеници у роштиљ?
Мислим да сам велику ствар урадила с рекламом за Nutribullet, тога сам се и прихватила како бих промовисала и едуковала масе, јер сам знала да ће се емитовати на свим телевизијама. Највише сам причала о исхрани и рецептима, и била довољно убедљива и страствена да купе и они који су били скептични. Довољно је да један оброк замените соком и природно се смањује потреба за јелом. Људе фотографишем првог и петог дана у Бабама, да виде разлику. Нису то само ваздух и вежбање, већ се мењамо изнутра. Први дан су нервозни и много причају, много једу. Већ сутрадан нико не вечера и не могу да схвате да нису гладни, чак се и буде сити. Долазили су ми врло гојазни људи, па кажу да су имали нападе глади и питају ме шта ће да раде, а код мене их нису имали. Била ми је девојка, дијабетичар на инсулину, четири пута дневно га је узимала. Први дан је смањила на два, други дан га је узела само једном. Та прича о доживотним, неизлечивим болестима, апсолутно не пије воду. Ништа није доживотно неизлечиво у људима који се мењају сваког дана. То је кључ свега – саветује Маја.
Ко све долази по помоћ, да ли више млађи или старији људи?
Долазе разни, сви имамо тегобе, нема разлике да ли смо стари или млади. Пуно су нас, као народ, уништили кафа и алкохол. Та општа депресија не долази од немања пара. Има много сиромашнијих земаља на свету где живе срећнији људи, срећа не долази с новцем. Заправо смо несрећни зато што смо депресивни, а депресија долази од алкохола који је овде социјално дозвољен. То су незамисливе ствари у освешћеном свету. Постали смо врло насилан народ од велике количине меса. Тај трансфер ка вегетаријанцима, па веганима, па сировњацима, видим да је у последњих четирипет година у успону. Па ако је отворен ПРИЧА О ДОЖИВОТНИМ, НЕИЗЛЕЧИВИМ БОЛЕСТИМА, АПСОЛУТНО НИЈЕ ТАЧНА. Ништа није доживотно неизлечиво у људима који се мењају сваког дана. То је кључ свега МОЈА ПРИЧА 18 ПЕНЗИЈА вегетаријански ресторан усред Гуче, то нешто значи. Странци дођу на музику, али више им не можеш продати канцерогени роштиљ као изузетно национално добро – истиче наша саговорница. − Толико је болести, више нису у питању случајеви, већ епидемије канцера, дијабетеса, кардиоваскуларних болести. Све су то последице лоших навика, и то коначно људи виде. Још увек им је потребно да их звекне нешто у главу како би се освестили, али има и пуно младих, здравих, који на интернету виде све и који се едукују. Једино се на сировој храни може врло дуго бити виталан. До краја живота виталан, не прикључен на апарате 20 година.
А кад је реч о старењу, да ли сматрате да друштво неправедно занемарује и отписује људе у годинама? Колико смо свесни да су године, заиста, само број?
Старост је друштвена норма, и у земљама где се године не цене, сматра се да је старење болест. Старење је награда за живот, и ту акумулацију сећања и мудрости која долази с годинама, ништа не може да замени. Никад се не бих вратила у младост. Тад си несигуран, не знаш где си и шта си. Ово је доба живота где си већ толико тога што је под морање одрадио, нема јурњаве и можеш заиста да се бавиш животом и да уживаш у сваком дану, као да је први дан твог живота – каже Маја. – То сам потврдила и у интервјуу с најстаријом инструкторком јоге на свету, Њујорчанком којој је 97 година. Кад сам је питала оно чувено, прозаично питање која је ваша тајна, она ми је рекла − Пробудим се ујутро и кажем: Ово је најбољи дан мог живота! Није окусила месо у животу, јогом се бави од пете године, била је пријатељица Марлен Дитрих. Она је историја 20. века уживо. У деведесетим је одлучила да се бави плесом, игра са 70 година млађим плесним паром. Освојила је 400 првих награда у плесу. У Европи има много људи старијих од 100 година који су поносни на своју независност. Имате стотине стогодишњака који возе ауто у Енглеској. Наше бабе и деде су себични и кукају да ли ће имати некога да им донесе чашу воде у старости. А што мора неко да ти донесе, што не устанеш сам?
Увек истичете колико је драгоцено умрети природном смрћу, срећан, виталан, у дубокој старости.
Код нас и даље важи себичлук да рађате децу да би неко бринуо о вама, уместо да будете самостални и да бринете о себи, и све друге ослободите те бриге. То је по мени циљ. Амбиција сваког човека би требало да буде да умре природном смрћу, а не од болести. То је велики пројекат, мора да се ради сваког дана. Деценијама. То је та награда, Радиш до задњег дана, легнеш и заспиш. Мојој баба-тетки је било 104 године кад је умрла враћајући се од фризера − мало јој је позилило, села је на клупу у парку и заспала. То се зове умрети природном смрћу.
Да ли је потребна и подршка друштва, да оно промени ту слику и подстакне нас?
Не можемо да чекамо друштво, мора сам човек од себе да крене. Имамо моћ да променимо себе. Кад бисмо сви одлучили да једног дана не уђемо у Мекдоналдс, они би „пукли“. Човек који производи своју храну, који брине о себи, њему нико не треба. Мени не треба здравствено осигурање јер сам здрава. Зашто ми узимају од плате, сад ћу да се борим да ми не одбију доприносе за здравствено, јер се не разбољевам. Боље да се лекари прешалтују и пишу драме као некад Чехов, песме као Јова Змај, да оформе опет лекарско-певачко друштво. Имали су времена зато што људи нису били болесни. А данас имамо толико болесних да лекари не стижу да се образују и да шире знања. Најболеснија су професија. Па, не идете код крезавих зубара и фризера с масном косом. Људи који се баве здрављем морају да буду модел тог здравља.
Планирате да живите 130 година. Да ли бисте нам открили свој рецепт?
Да, живећу 130 година, оптимиста сам. Има један занимљив скеч о томе како да доживите те године − прво треба да напуните 129, а онда да будете врло опрезни – каже с осмехом Маја. − Морамо да учимо испочетка како да дишемо, ходамо, седимо. Све смо заборавили. Највећи проблем цивилизације је васпитање, највише јада су нам нанели наши најмилији, укључујући и школе које нису дизајниране да људи стекну знање, већ да постану послушни. Нема слободе и креативности. Ја сам ове године престала да будем ментор, јер одбијам да пишем извештаје по шаблону, јер сам се цео живот борила против шаблона. И пошто не умем да напишем извештај онако како ми траже, сматрам да ме је прегазило време и да више не могу да будем ментор, јер ја радим на другачији начин. Волим да кажем да боље правим колаче него извештаје. На мом факултету мало који професор доживи пензију, и нико се не забрињава. Написаћу књигу за студенте „Како преживети факултет“. Нико не учи студенте шта да једу у испитном року, како да преживе живот, како да буду здрави, а не да уче гомилу глупости која их само фрустрира. Исак Њутн је знао много мање него основац данас. Да ли је основац мудрији од њега? Па није.
