Станем некада тако испред рачунара, телефона, таблета, тих савремених средстава комуникације, без којих живот данас не може да се замисли. Питам се како смо некада функционисали без свега тога.
Гледам своју децу и размишљам како ли ће изгледати комуникација међу нама када једног дана буду одлазили на путовања, школовање или да живе тамо негде. Хоћу ли бити у стању да пратим све савремене трендове и развој технологије, коју ја, као припадница средње генерације, искрено – једва пратим. Да признам, некада се само правим да сам разумела, а у ствари… Како било, нисам ни сигурна како да их васпитавам, па сам одлучила да их само пратим у одрастању и да кажем покоју паметну када затреба, и да понекад „тренирам строгоћу“. Знате сви како то изгледа – оно када се уздржавате да не пукнете од смеха, а треба одржати родитељски ауторитет и – да не објашњавам даље. Ипак, углавном будем разоткривена (чак и од најмлађег детета) и укроћена реченицом: „Мама, не прави се луда, концентриши се, уопште ме не слушаш шта ти говорим, а правиш се да разумеш. Управо сам одбио захтев за пријатељство на ROLBOX!” (још једна од игрица у тренду – делује ми корисно и развија креативност). На питање зашто је одбио тај захтев јер, кажем ја, то је прилика да се упозна са неким у свету и поигра се на даљину, он одговара да је то неко ко му је непознат и не жели да ризикује, тј. због безбедности. Опет му је успело да ме изненади – дакле он размишља о интернет безбедности, или су му причали у школи или је сазнао на други начин. Ја углавном нисам стигла да о томе разговарам. Прва признајем, не стижем све да кажем и урадим што мислим да родитељ треба.
Настављам тако са својим размишљањима како ли ћу живети у новом дигиталном свету, а како ли је тек нашим најстаријим суграђанима, колики ли је њихов страх од смарт телефона и других уређаја! Кад у том тренутку стижу фотографије са Вајбера мог оца који ми се доказним материјалом, црно на бело, хвали како изгледа наша башта у селу. Цвећа је више него у оближњој цвећари, а вишње зреле за мале веште руке његових унука. Зове нас да дођемо (слика говори стотине речи). Баратало се тим телефонима дечјим ручицама, па и трешње и вишње се лакше беру када си у тренингу, а да не причам колико деци лакше иде пењање на дрво. Све у свему, у пар минута растурише се моје две предрасуде и разјаснише се неке ствари. Дакле, мој отац је, као и велики број његових вршњака, супротно увреженим ставовима, сасвим нормално приступио свом новом уређају и кренуо на следећи ниво у дигиталној писмености (основе је на компјутеру већ одавно савладао). Наши старији суграђани и суграђанке су водили толико битака током свог живота да им ова дигитална писменост представља, изгледа, само нови, неком мањи а неком већи, изазов. Одавно знају да је увек лако наћи оправдање да нешто не урадимо јер не можемо, али приморати себе да нешто урадимо колико год је тешко права је победа над личном несигурношћу.
Комшиница Љубица има сина у Канади, јединац. Отишао пре десет година, оженио се и добио децу. Она их је видела четири пута уживо и на сликама, над којима је често плакала због туге што нису ту. Онда је једног дана чула на телевизији како неки старији господин чува унучиће преко Скајпа, укључи камеру и звучнике, прича са њима и надгледа их док су родитељи на послу. Мало потом чула је да је њена општина покренула едукацију савладавања основних алата на компјутеру и интернету. Одлучила је да научи да користи Скајп и Фејсбук и пошаље мејл. Упознала је тамо неколико својих вршњака са којима је почела да развија и такмичарски дух ко ће брже и боље да савлада ту „дигиталну неман“, али је стекла и нове пријатеље са којима је почела да се дружи.
Сада скоро сваког дана зове сина и унучиће, који јој препричавају како су провели дан, какве су оцене добили, па и како протичу прва заљубљивања. Учествује у њиховом одрастању јер је савладала сопствени страх, схватила да се живот не завршава са пензијом и да за учење никада није касно. Пријатељ Града одавно учи српски унуку у Америци. И немам више довољно места у овом броју да поделим добре приче и искуства. Но, ту је следећи број Пензије.
Ништа није лако, али ни тешко, када постоје воља и мотив. Човек је биће саздано да открива, сазнаје и учи. Док год у себи има тај дух, жив је. То важи за све генерације.
