У Србији више неће заиграти мечка! Није реч о добро познатој изреци, већ чињеници да су последње српске мечке „вашарице“, Касандра и Сејда из Пожаревца, и Божана из Крушевца, јануара 2009. постале Бугарке. У ствари, две мечке заувек су отишле из Србије, нашавши спас и ново станиште у азилу у Бугарској. Четврта медведица такође је требало да крене за Бугарску, али је угинула пре него што је почео транспорт, а нажалост, ни Касандра није била боље среће, јер је угинула по доласку у азил. Тим чином, Србија је наводно и дефинитивно ставила у прошлост мечкарење, једну традиционалну забаву и део балканског фолклора још од касног византијског доба. Но, да ли је баш тако, запитах се, кад сам недавно у једним булеварским новинама прочитала, како се разни водитељи, глумци, старлете, клаберке и инстант звезде приземних ријалити програма, као мечке појављују на неким јавним догађајима, разним промоцијама, скуповима, пријемима, престоничким клубовима, приватним забавама, кафићима, дискотекама… Њихов задатак је да у одређено време дођу, пожеле гостима добар дан или добро вече, да се с њима мало друже и праве селфије, позирају фото-репортерима, и да за разлику од мечки „вашарица“, које су радиле за буђав лебац, отпатке и устајалу воду, и те како добро умеју да уновче своје појављивање и популарност. Да пара на пару иде, доказују тарифе за које се селебрити фаце појављују на јавним догађајима. У региону убедљиво предњачи популарна хрватска певачица и српска снајка, која свој долазак, односно присуство, наплаћује чак 13.000 евра, а у Србији висина хонорара зависи од популарности, и креће се од 100 до 3.000 евра. Код естрадних фаца тарифа је нешто већа и додатно се плаћа за певање, вођење програма или причање вицева, док поред тарифе за долазак, старлете сваку додатну активност наплаћују посебно, као што су дељење шотова или обраћање гостима клуба. Међу јавним личностима има и оних којe за долазак на неки јавни догађај не траже новац, већ пристају на компензацију у виду ваучера или робе. И ко сад каже да мечкарење у Србији више не постоји. Постоји, само се другачије зове и има своју тарифу! За разлику од Касандре, Сејде, Божане и свих мечки које су пролазиле кроз тортуру током дресуре, кад су још као младунци билe приморани да уз звуке бубњева, даира и других удараљки скакућу по ужареним плеховима, односно „плешу“, ове данашње мечке, без икаквог физичког, а камоли умног рада, за добре хонораре, треба само да кажу „добар дан“, или да прошетају силиконе. Свака част!
