У хладовини баште Клуба пензионера изнад Ђерма свакодневно се срећу стални гости. До пре две године та зелена оаза, у чијем средишњем делу цветају гладиоле, била је руина, а онда је, испричао нам је Димитрије Николић, за председника Удружења пензионера Звездаре изабран Срећко Барлов, најмлађи председник неког општинског удружења у Србији.
– После рањавања 2004. године отишао сам из МУП у инвалидску пензију – објашњава Срећко, који сваког дочека, помогне ако може и испрати с поштовањем.
Од 37.000 пензионера на Звездари, 12.000 су чланови општинског клуба, а стотинак редовни гости.
– У клуб долазим с унуком Предрагом. Није му досадно – уверава нас Радивоје Бранковић. – Овде је омиљен јер тренира фудбал и сви желе да успе као спортиста.
Предраг (12) додаје и да му келнер Пеца редовно доноси сладолед.
И Милена Костић сврати преподне, узме храну у народној кухињи, па у башти попије кафу. Није скупа, каже, а воли да поприча са старим и сретне нова лица.
– Лакше се тако подноси немаштина која мучи већину нас – признаје.
Пензије су на Звездари мале. Више од 40.000 динара месечно прима само 550 особа; 12.000 пензија мање су од 13.000 динара, а 6.500 мање од 5.000.
А друштво у клубу – шарено. Бивши предузетници, занатлије, новинари, спортисти, директори фирми. Војо Симоновић, бивши кошаркашки судија, живи од 1999. у Америци и сваког лета долази у Београд.
– Одушевљен сам амбијентом и друштвом, каже. – Оставићу кад кренем нешто новца да се купи најпотребније.
Бане Срећковић, пензионисани новинар, живи сто метара даље, а у клубу окупља пријатеље из детињства: Буцу Стошића, економисту, Мићу Гаврића, молера, и Бату Павића, штампара.
– Растурили смо се по Београду, па кад осетимо потребу да се испричамо, седнемо овде – објашњава Бане. – Као да се нисмо одселили и да смо још увек млади.
Бранко Кецман и Млађан Чулић понекад дођу у клуб и двапут дневно.
– Увек нађем право друштво – каже Чулић – Лепо ми је и што ово зеленило није парковско, већ некако домаћинско.
Најпопуларнији је Радослав Вујошевић Теча (80), који је 33 године у Југоимпорту продавао патенте и опрему војне индустрије. Сретао се с Гадафијем, био на чају код Елизабете Друге, крстио шампањцем у Индонезији бродове саграђене у СФРЈ и завршио Кембриџ.
– Тешко да бих без савршеног знања енглеског могао да уговарам набавку радара и ролс-ројс мотора – објашњава.
Жао му само што никад није радио у Русији, мада руски говори као српски. И италијански.
– У Фиренци сам био 33 пута, дружио се с Оријаном Фалачи… Било је лепо… Сад волим овај мир и зеленило, нема га у Београду – тврди Теча и хвали се да има двоје деце, четири унука и две праунуке.
У клубу се каткад организују прославе рођендана и брачних јубилеја, викендом се организују игранке у ресторанима Трудбеник и Мића, а сигурно ће више чланова свраћати кад проради кухиња.
– Цене ће бити „пензионерске” – обећава Срећко.
Пише: Драгиша Драшковић
Фото: Димитрије Гол
