Ових дана прочитала сам једно новије истраживање о солидарности које ме је подстакло да поново, из другог угла, размислим о друштвено веома цењеној речи, а и теми. Наиме, према резултатима поменутог истраживања, занемарљив проценат испитаника сматра да је солидарност према старијим особама у потпуности присутна. Чак 45% сматра да је више нема него што је има. Шта ли су разлози за такав резултат, питање је које треба размотрити у времену пред нама.
У време мог детињства и младости солидарност се високо ценила у друштву, а данас се о томе пуно говори, организују се догађаји, проглашавају године међугенерацијске солидарности, имамо и законе и стратегије, па чак и акционе планове, а ипак, солидарности је мање. Мој лични одговор је да је тешко данас разлучити шта је истина, а шта оно друго. Нови канали комуникације омогућавају свима да прикажу ствари другачијим од оних какве јесу, па и да нешто назову солидарношћу, а сами је нису никада показали. Кажу да млади људи, никако не сви, бесомучно јуре за лајковима на друштвеним мрежама и страницама, а то уме бити јалов посао и нереалан осећај битности и броја пријатеља. О квалитету односа, чини ми се, сувишно је и говорити. Е овде ваља консултовати генерацију која је сада старија – они су живели и радили у доба много мање развијене технологије и слабијих могућности за комуникацију, а очували добра стара пријатељства и ослонце у животу. Кажу, телефон им је само послужио да уговоре добру стару кафицу, а уз кафу свашта нешто дође: добре идеје, програми (или у данашњем духу пројекти или брејнсторминг), или пак уз кафу до љубави, па касније и њених институционалних облика (брак, деца…).
Наравно, међугенерацијска солидарност је двосмерна улица, тачније аутопут са најмање шест трака. Нису то само три генерације из традиционалне поделе, већ бројне финесе у тој подели (млади, нешто мало млађи, средњи, старији средњи). Ово је, да се нашалим мало, подела једне припаднице 45+. Али ова назови генерацијска подела је само битна за развој друштва – да се што боље разумемо међусобно и да користимо предности свих генерација које су различите и неке зависе од животног доба, а неке су потпуно независне. Главна препрека за ово разумевање је у нашим главама. Неретки су коментари да су „неки нови клинци“ неваспитани, лењи, само седе по кафићима, куцају по телефону, бахати су, праве се паметни, а јуче се „испилили“… Са друге стране чују се коментари да су ови старији џангризави, себични, испали из времеплова, досадни, бескорисни и немоћни. Ови моји (45+) понове све претходно, па додају: „нико ме не разуме – распадам се, трчим, радим, носим оцу, мајци, попуњавам обрасце, носим потврде, храну, помажем око домаћег, пакујем за школу, трчим на састанке“ и др. Ко се није препознао, тај је супермен или суперменка.
Имам и предлог за превазилажење ове ситуације. Научили ме моји старији пријатељи и пријатељице у Геронтолошком центру Београд, где сам провела седам предивних година. Питала ме станарка зашто толико гласно говорим јер она није глува. Постидела сам се јер знам да није тачно да сви старији не чују добро. Него сви понекад имамо обичај да не чујемо и не видимо једни друге. А ваљало би. Због нас. Јер човек је битан, а на крају само је то важно – јеси ли чуо и видео и помогао када си могао и умео. Тако иде живот. Овај мали подсетник сам написала и себи и нашим читаоцима, а и да дају млађима, које бих претплатила на Пензију!
Наша мисија се не завршава одласком у пензију. Ту само почиње једна нова животна фаза, у којој остајемо и постајемо нови ослонац заједници. Уосталом, на пружену руку готово нико не остаје равнодушан, чак ни помало бунтовна омладина. Све оне вредности које сте деценијама неговали поштују и млади, иако то показују на другачији начин. Поменућу још једно истраживање које ми је ових дана, за разлику оног с почетка текста, улило дозу оптимизма – здравље, породица, пријатељи и љубав су и даље фундаменталне вредности младих. Добро, листи додајте и мобилни телефон. Ако вам на поруку одговоре срцем или смешком, прихватите нов начин комуникације, јер све је то љубав, само изговорена неким савременијим језиком. Лајкујте их, што би рекла наша деца!
