Прослављена глумица Мелита Бихали открила нам је да се након јаког инфаркта опоравила захваљујући снази воље и ведром духу. Сваког дана с комшиницима започне дан уз кафу и смех, а писање је њена нова пасија.
Своју 40 година дугу каријеру посветила је деци. Готово да нема улоге коју за њих у Малом позоришту „Душко Радовић“ није одиграла или написала. Упркос томе што је многи памте по улози служавке Оље у култном филму „Маратонци трче почасни круг“, прослављена глумица Мелита Бихали каже да су деца најтежа, али и најдража публика.
У пензији је већ 17 година, али, као и многе њене колеге, тврди да су глумци посебна сорта. Да за њих пензија не постоји.
– Док год смо у снази и могућности да играмо, и док год нас траже, наш радни век траје. Погледајте Власту Велисављевића, на пример. Рад нас одржава. Ја сам од 2000. године у пензији, већ 15 година. Примирила сам се тек кад сам доживела инфаркт – каже наша саговорница. – Иначе, пре тога сам имала пет својих ауторских представа које сам играла са двоје колега, по целом простору бивше Југославије. Правила сам специјално представе за српску децу по Лици на тему азбуке, да не забораве ћирилицу. Имали смо много успеха и увек су нас испраћали овацијама. Свака моја представа је интерактивна, деца су увек укључена, јер ако њих активирате – то је пун погодак. Деца осећају да и они учествују у представи. Играли смо и у Трсту где има много наших људи. По завршетку представе, а у публици је било и старијих, били смо толико раздрагани да сам спонтано замолила колегу да засвира и почели смо сви заједно да певамо Бајагину песму „Моји су другови бисери расути по целом свету“. То су тек биле овације, пун успех – прича нам увек насмејана Мелита.
Последњих година глумила је у филмовима „Парада“ и „Клопка“, али најплодоноснија је била у позоришту. Осим као глумица, остварила се и као врсни писац и режисер дечјих представа. И ма колико да су јој сви говорили да сјајно пише, никад их никоме није понудила.
– Не знам зашто. Написала сам оригиналан текст „Принцезе и дворска луда“, јер је дворска луда на свим дворовима, а како смо обилазили пуно школа и обданишта по Београду, увек су васпитачице питале: „А кад ће нека бајка?“ Како да у простору једне веће учионице или у спортској хали где смо обично играли, дочарамо деци бајку без декора и светла? Онда сам дошла на идеју да напишем текст где ће главни лик бити дворска луда који ће приповедати шта му се све дешавало и спојила сам три бајке у једну – „Снежану и седам патуљака“, „Пепељугу“ и „Успавану лепотицу“. Из фундуса позоришта узела сам предивне костиме, имали смо дивне приче и сонгове, тако да је све било пун погодак. Онда сам адаптирала и „Малог принца“. Усудила сам се да напишем другачији крај, нисам хтела да се тако тужно заврши. Имала сам идеју да ни Мали принц, ни нико други не може да живи сам. У мојој представи, Мали принц је обилазио све планете тражећи себи друштво. Није хтео да буде сам са два баобаба, два угасла вулкана и једном ружом. То дело заправо није литература за децу, па сам га конципирала тако да им га приближим. То је философија живота и мислим да је погрешно што просветни радници дају децу ову књигу као лектиру у раним годинама. Тешко је то схватити. Остала је иста суштина, али на крају сам хтела да Мали принц нађе себи друштво. На крају представе, сав очајан, он се ипак окреће публици и радосно викне: „Па шта ја тражим, хоћете ви да будете моји пријатељи?“ И то је био урнебес. Сва деца из сале хтела су да му буду пријатељи – каже с осмехом позната глумица.
Охрабрили сте се и да „допишете“ Пушкина. Колики вам је то био професионални изазов?
– Пушкинова сликовница о златној рибици има 12 страна. То није могло бити довољно за представу па таман да сте геније, али ето, усудила сам се да дописујем Пушкина. И супер је испало, моја је адаптација представе, а све је остало као што треба да буде. Чиста прича и идеја. Ја сам иначе поборник чисте линије, не волим кад је нешто накићено, па се од гарнирунга не види суштина. Адаптирала сам и текст једног хрватског дечјег писца, „Шта се све излеже из јајета“. Прилагодила сам га и увела нове ликове, па су деца и у томе уживала. Уживала сам да моје представе правим и да их играм широм целе бивше Југославије. Кад ме је болест прекинула, престала сам активно да играм и „бацила“ сам се на писање.
Дирљива и потресна књига коју је недавно објавила у знак сећања на своју мајку – „Маре Николина“, потекла је из њеног срца и душе, као захвалност мајци која је била дивна супруга и пожртвована мајка у тешким временима.
Како сте се отиснули у књижевне воде?
– Моји мајка и отац активни су учесници моје приче, ја сам била дете, тек ми је било две или три године кад је почело Други светски рат. Желела сам да напишем шта се све догађало у Далмацији у том времену. Тата је отишао у партизане као првоборац, мајка је остала са нас четворо деце, сви као пилићи. И чувала нас и пазила док није морала да оде у збег, била наредба да идемо у Африку. Покушала сам да опишем шта се све догађало у тој грозној пустињи, клима је била језива. Дани врели, а ноћи хладне. Деца су врло тешко издржавала ту климу и масовно су умирала – каже Мелита. – Али, она је успела. Та моја Маре, да сачува своју децу, а биле су јој потребне надљудска снага и љубав. Напослетку смо се вратили у домовину и нашли све порушено и изгорело. Све смо кренули испочетка. Кад смо мало живнули, стигла је наредба о колонизацији Истре. Било је много места, од Ровиња, Врсара… готово испражњених. А након колонизације су живнула та места, дошли су и викендаши и попунили тај део обале. Ровињ је једног тренутка био београдски град. Мој отац је био партијски секретар и морао је да се покаже својим примером. Рекао је мајци: „Спакуј децу и ствари, и крећемо.“ Онда су нас стрпали у старе бродове, под палубом, нисмо видели ни сунца ни месеца. Тужно смо певали „Плови барка, дубоко је море“. Најзад смо стигли у Истру. Ту опет описујем шта их је све тамо дочекало, од хумора па до тешких тренутака, док се тај народ није сложио и почео да живи једним правим животом.
О колонизацији Војводине се много зна, али о овом делу историје, готово нимало. Зато је желела да уз животну причу своје, осветли и оне многих других породица које су учествовале у колонизацији.
– О Војводини су сви писали књиге, песме, снимали филмове. О Истри нико није зуцнуо, ни речи. Осећала сам потребу да у име своје покојне мајке, у помен ње и њених сапатница, о томе нешто проговорим. Све ове године, а прошло је много, нико није никад сазнао зашто су ти људи уопште дошли у Истру и тамо се снашли. Пишем и о почецима туризма, и о нудизму. Први познати камп био је на Врсару, за голаће, како је говорила моја Маре. Све је имало своју нит, док није дошао нови систем Хрватске, све се опет окренуло. Мари је муж умро, деца отишла. Била јој је жеља да се врати у стари крај, у своју кућицу, и да тамо дочека своје последње дане. Али, не лези враже, ни то јој није пошло за руком. Тамо је почела градња апартмана, хотела. Она каже: „Добила сам неку цркавицу од државе да моју кућицу обновим и таман сам то урадила, кад – дошла поново наредба да се селим, јер ће се градити нови хотел. Мене су сместили у капуњеру од цакла где ја ни моју кокош не бих затворила. Али, сила Бога не моли, морам да се спремим и идем.“ Цела њена исповест догађа се у једној ноћи. Писала сам је из срца и свака реч је истинита, наравно, обрађена на мој начин. Имала сам велику ограду, јер нисам хтела да пишем онако како бих ја са својим сазнањима, образовањем и језиком, него сам морала да пазим да пишем из угла једне полуписмене жене, која је већ при крају живота. То ме мало кочило, али изгледа да је испало добро, свима се много допала. Надам се да ће и вашим читаоцима.
Да ли и даље одлазите у Истру?
– Да, још увек одлазим. Родитељи су ми умрли, али оставили су кућу коју су добили као колонисти, моја браћа, сестре и ја је делимо. Сви имамо свој кутак, апартманчић, врло је лепо. Али, сада ћу све теже и теже да идем, јер далек је пут. Увек ми је било лепо, кад год сам ишла. Имала сам и своју викендицу која је за време тих ратних превирања отишла дођавола као и многе друге. Што би рекао Горан Паскаљевић – Земаљски дани теку…
У Малом позоришту „Душко Радовић“ провели сте 40 година. Колико је рад с децом допринео вашем ведром духу и увек младом срцу?
– Много је допринео. Прво, ја сам таква по природи. Завршила сам Филозофски факултет и требало је да будем професор, међутим, није ми падало на памет. Преоријентисала сам се на глуму и дошла у Београд. Мој животни век почиње од 1961. године, откако сам професионална глумица. Била сам прво у луткарском позоришту, а истовремено сам била и на Академији, некако сам то усклађивала. А онда су ме редитељи запазили и ево гледам репризу „Отписаних“ по стоти пут, пре неки дан и „Приче из мајсторске радионице“. Пуно сам радила. Пре неки дан, Веца Веселиновић, био је професор на Академији, донео ми је Вечерње Новости да прочитам чланак „Пет генија епизодних улога“. Међу њима сам и ја. Није све било узалуд, радила сам посао који волим. Мени је основна љубав била дечје позориште јер, кад деци играте, осетите их како дишу. Ако је оно што ви радите незанимљиво, неће нико да их присили да буду мирни. Бацају папириће, окрећу се, трче кроз салу, али ако их ухватите – можете око малог прста да их вртите. То ми је највећи успех. Један дечак ме је после представе у којој сам играла злу вилу Грдану, питао зашто сам била толико зла. А ја му кажем: „Ма нисам, ја сам једна добра стара бакица, обожавам да се с вама дружим и да вам причам приче, ја сам то само глумила да сам зла.“ И питам га: „А што сте ме ви мрзели?“ А он ми каже: „Ма неее, и ми смо глумили да те мрзимо“ – с гласним осмехом каже Мелита. – Деца су најдивнија публика на свету, ту сам доживљавала најсрећније тренутке.
Током каријере доживели сте и велику популарност, али глумци у дечијим позориштима нису узимани у обзир кад су се делила национална признања?
– „Великани“ који су одлучивали сматрају да је дечје позориште позориште трећег реда, а не схватају једну важну ствар – да су глумци који играју за децу у двострукој улози. Они су пре свега педагози који васпитавају будућу публику, а после морају и дупло више да дају како би децу заинтерсовали и освојили. У драмском позоришту гледалац ће, и ако му се не допадне представа, пристојно да одседи. Овде осетите дечју душу, да ли вам припада или не припада. А тек колико сам писама и цртежа добијала. То је чудо једно. Све ове године сам чувала и писма обожавалаца, кад сам седамдесетих била у жижи популарности, али сам пре две године почела понешто и да бацам. Не живи се од успомена, оне су у срцу.
Године пролазе, али ви се не предајете. Да ли је можда на помолу још једна књига?
– Прође цео век, ја се наравно још не предајем. Спремам се да почнем да пишем другу књигу, сви су ми рекли да је време. Купила сам велику свеску, па сад, ако нешто испадне – испадне. Биће ми много лакше, јер сад знам пут. Најлакше је написати књигу, али директорки куће Hesperia, госпођи Зорици Стабловић Булајић морам много да захвалим што ми је издала књигу. Господин Никола Лоренцин, познати филмски и телевизијски редитељ и професор на Академији, написао је такву рецензију да, кад сам је прочитала, мислила сам: „Боже, о коме се то ради, је л’ сам то ја?“ Њега сам замолила, јер га волим и веома ценим. И због тога што је Истранин – каже с осмехом.
Како проводите слободно време сад кад више немате толико обавеза као током професионалне каријере?
– Дружим се, свако јутро ми комшинице дођу на кафу, од 10 до 12 сати. Смејемо се, шалимо, забранила сам да причају о болестима и шта их боли. Кажем им да кад су саме нек их боли, овде има да се смејемо,причамо и веселимо. Лепо се дружимо. Имам дивне пријатеље и међу колегама, као и дивну даму Мирјану Пејовић која ми је прекуцала књигу и упознала ме с некад чувеним Бобом из фимова Зорана Чалића „Марија и Боба“ – Владимиром Петровићем и његовом супругом, чувеном списатељицом за тинејџере Јасминком.
Играли сте с нашим најбољим глумцима. Само филм „Маратонци трче почасни круг“ био је ризница наших најбољих глумаца свих времена. Какве утиске носите са снимања?
– Не могу да се пожалим, стварно. Паја Вуисић је био један изузетно затворен тип, он се ни према коме од колега није отварао. Данима смо били у том грозном подруму у Панчеву кад смо снимали „Маратонце“, а он би се потпуно издвојио. Само би викнуо: „Дете!“, и ја дотрчим. Доносила сам му воду, хладну. И он промрмља: „Хвала.“ Док је Бата Стојковић био потпуно други тип. Нестао би у паузи, сви се питамо где је, а он води снашу с пуним овалом свеже пржене рибе и погачом. Частио би целу екипу кад би била пауза за ручак. Паја се глумом бавио јер је од тога живео, био је генијалан глумац. Али никада томе није придавао никакав значај. Бар се тако понашао – открива нам Мелита. – Била је таква сјајна екипа да то не може човек никад да заборави. Сто година нећу да заборавим то снимање, Мија Алексић је био диван колега. Сећам се како су ме с оном сценом у кади преварили, ја нисам ни знала да ће тако испасти, а била је последња сцена тог дана и није било враћања. Они су се договорили да ће ми Мића Томић раздрљити кошуљу, а мени ништа нису рекли. Било је много анегдота, да се снимао још један паралелни филм о снимању, било би још занимљивије. Дуго су викали кад пролазим кроз блок: „Шта ти ради Пантелија? Јел’ жив?“ Али те генерације су израсле, смирило се то на неки начин.
Да ли вам је некад засметало што вас највише памте баш по тој, епизодној улози?
– За 40 година рада, а једно време сам носила репертоар позоришта, и на телевизији и на филму сам толико радила и других улога имала, а баш ме по томе памте сви. Колико год прија, толико и заболи. Као да ништа друго нисте радили. Као да су вас извукли из натуршчика, па сад ви сте то одиграли, и то је то. Али, шта ћете. Не можете публици да наредите, они упамте, и то је то – каже наша саговорница.
Шта ових дана може да вас изнервира, шта вас љути?
– Избегавам разговоре о садашњици, јер сам врло огорчена што су смањили пензије, а крваво сам је зарадила. Нисам добила национално признање, иако сам имала све услове. Пензија ми је умањена за 6.000 динара, а нашироко се прича о 1,25 одсто, то је 400 динара. Па ја то поклањам, мени то не треба, стварно. То није ни за најскромнији ручак. И даље никако не могу да израчунам који је то проценат. Мени је то 30 одсто мање. Нервира ме то, па избегавам те разговоре, нико не жели да диже себи притисак. Не причам ни о ценама, чекању код лекара. Имам предивну комшиницу Стану, која каже: „Код мене гвожђарска радња, ништа у кући немам!“ Ударимо на шалу, имам дивно друштво пријатељица, суботом се састајемо у граду, одемо на ручак, влада фина атмосфера, не жалимо се, слатко се исмејемо сат-два и време пролази. Ретко излазим увече, то ми највише недостаје. Погледала бих пуно представа, али, ако се решим да одем, морам да узмем такси, због инфаркта не могу да се возим превозом. То је скупо. Али, гајим баштицу на тераси, имам читав низ јоргована, гајим од цвећа све што могу, жалфију за чај.
Рекли сте да о болестима не причамо, али због читалаца којима се можда десило слично, волели би сигурно да знају како сте се опоравили и који бисте савет дали онима који можда тренутно имају исте тегобе?
– Инфаркт ми се десио изненада, без икакве најаве. Била је субота и позвала ме је једна од пријатељица да ме пита да ли ћемо се видети. И ја јој кажем да не знам јер нисам добро. Није то био бол, већ нека тескоба у грудима. Док сам с њом разговарала, осетила сам као да ме ножеви убадају у груди. Био је толико јак напад да сам успела само да изађем у ходник и из свег гласа позовем комшиницу. Моја срећа што је Хитна помоћ дошла брзо. Дали су ми нитроглицерин и више се ничег не сећам. Већ сам у колима била у клиничкој смрти. Одвезли су ме у болницу Бежанијска коса и одмах ме оперисали, ставили су ми стент. На операционом столу била је друга реанимација. Три дана сам била готово несвесна. Али, после сам водила коло у соби, правила циркусе, причала вицеве. Рекла сам цимеркама да ми је Свети Петар рекао да има доста хаоса у паклу и без мене и да ме истерао. Морала сам да се вратим. После десет дана дошла сам кући.
Лекари су јој рекли да би дан операције требало да почне да слави као други рођендан, јер од таквог инфаркта преживи један у хиљаду.
– Али, извукла сам се. Трудила сам се, борим се. Све из главе долази. Да сам се ја опустила, све би било готово. Мени је срце радило са само 30 одсто капацитета, то је велики шок. Рекла сам срцу: „Моје си, ојачаћеш маму ти твоју, нема разговора!“ Сад је моје срце дошло до 40 и нешто одсто капацитета, опоравило се. Докторка ми каже да ни најздравијим људима срце не ради већим капацитетом од 60 одсто, па ме је то утешило. Од када сам све своје проблеме пребацила код доктора, ја више немам проблеме. Ако добијемо шансу да преживимо, мора човек да се избори. Сам себи да помогне. Имам и ја дане кад поклекнем, кад је облачно време, стушти се… Али узмем књигу, зовем пријатељице, ћаскамо. Живим сама, али ми никад није досадно. Живот би требало прихватити као најбољи могућ. Ако бисмо гледали ружне ствари, само бисмо ружно видели. Зашто бих се ја у то утапала? Нећу. Докторка ми је рекла да радим све што ми прија и колико ми прија, не смем да се замарам. Требало би да шетам сваки дан, али кад не могу – не одем. Међутим, све послове по кући обављам, то је много важно.
Српска Брижит Бардо
Били сте права лепотица, сигурна сам да сте имали много удварача.
– Била сам много заљубљена у свог бившег мужа и удварачи ме нису занимали. Три или четири главне улоге сам пропустила јер нисам хтела да идем на терен. Мој бивши супруг је био веома љубоморан, а ја сам хтела да му докажем да може да има поверења у мене. И ето, тако сам, силом прилика, постала епизодиста. Не треба плакати за просутим млеком, ја сам то хтела, нико ме није натерао. Било је и те како много удварача, поготово у послу. Али сам свима ригорозно давала до знања да никад не мешам посао и задовољство. Стварно ми је жао што нисмо имали деце, али, ко зна, можда је и боље тако – каже наша саговорница.
Представе под прозором
Са малишанима из зграде сам годинама припремала представе под дрветом испред зграде.
– Све смо ликове сакупљали, али нико није хтео да глуми патуљке, сви су хтели да буду принчеви. Па су због тога неке представе и пропале. Али, деца су то, дивно се дружимо и нико ме не зове бака. Не зато што ми смета, али сви ме зову Мелита, као да смо вршњаци.
Пише Ивана Лабовић, фотографије Ивана Тодоровић
