Meримa Њeгoмир (63) рoђeнa кao Meримa Куртиш у земунском нaсeљу Кaлвaриjи, запевала је јавно први пут 1. маја 1972. у ресторану у Кључу, и то нумере „Мој дилбере, куд се шећеш“ и „Циганине, ти што свираш“. Никада пре није певала, нити у хору ни у неком КУД. Веровала је професорки музичког да није довољно музикална. Кад је прихватила прву озбиљnију понуду – Асим, вођа оркестра, чуо ју је неколико месеци пре тога у ресторану Цитадела у Новим Бановцима – веровала је да ће јој микрофон бити кратак интермецо до неког „озбиљног“ посла. На почетку каријере калила је певање и у престижним престоничким ресторанима и на наступима широм Југославије. Истовремено је дипломирала сoлo пeвaњe у клaси професорке Mилицe Пoпoвић у Срeдњој музичкој шкoли „Кoстa Maнojлoвић“ у Зeмуну, а потом завршила и Вишу туристичку шкoлу.
Снимила је више од 30 носача звука. У 2016. објавила је трећи по реду ЦД са црногорским изворним и новокомпонованим песмама за Голд продукцију. Објављен је и други ЦД са 12 руских песама за ПГП РТС.
Учествовала је и побеђивала на многим музичким такмичењима у Југославији. Награђена је угледним домаћим признањима за своје дело и једини је певач у свом жанру добитник Вукове награде. Већ седам година је одговорни уредник Народне редакције музичке продукције РТС и одговорни уредник ПГП РТС.
У београдском Сава Центру 18. априла 2017. солистичким концертом обележава 45 година каријере.
Има три ћерке: Љубицу, Милицу и Јелену, сина Марка, унука Филипа и унуку Соњу. Зацртала је да пева барем до 94 године, а нама је открила да је кроз певање на неки начин остварила и жељу да буде психолог, јер то је важно за добро певање.
– Најбоље се осећам кад певам, тад нестану сви моји проблеми. Пронашла сам оно за шта сам се родила, то је то. Ја сам волела и спортове, тренирала сам ритмичку гимнастику, вежбала на вратилима, греди, али мајка није желела да се такмичим.
Од кога сте наследили певачки дар?
– Моја мама Фатима била је домаћица, имала је апсолутни слух. Сваки детаљ је умела да чује и певала само за свој мерак. Нисмо никад ни певушиле заједно по кући, није ми дала јер је чула моје грешке. У то време су на радију певали само врхунски певачи, није било дублова ни реприза.
Па, јесте ли имали подршку родитеља?
– Мајка се поносила мноме, и она и отац су долазила на моје концерте.
Какав однос имате с млађим братом Мухамедом?
– Муја је најбољи човек којег сам икад упознала. Врло смо блиски. Увек смо ту једно за друго. Зато сам одувек желела да имам више од једног детета, да увек имају своје рођене, као што је наш однос.
Кад сте схватили да сте нашли своју професију?
– Прва плата ми је била трипут већа од очеве зараде у ПКБ. Помислила сам, зашто да не, после ћу да радим нешто озбиљно. Чим сам се преселила у Београд уписала сам средњу музичку. Сваки дан сам се, након часова соло певања, враћала у Босанску Дубицу, где сам наступала. После сам завршила и Вишу туристичку у Београду.
Учећи певање добијате феноменалну технику и научите да поштујете стил руске, македoнске песме, севдалинке… То ми и после 45 година каријере омогућава да певам из исте интонације без обзира што глас временом добија мат боју.
Када сте снимили прву плочу?
– У теразијском ексклузивном ресторану Романитару чуо ме је Предраг Живковић Тозовац. Тамо сам певала с оркестром Љубишe Килибарде, мајора, правника и виолинисте. Тозовац је долазио ту готово сваке вечери. Он ми је компоновао прву песму „Волела сам тебе, драги“ и објављена је 1977. године за Југотон. Рекао ми је да сам у Југославији међу три најмузикалнија певача, поред Силване Арменулић и Предрага Цунета Гојковића. Поклонио ми је и своју нову плочу с посветом: Будућој звезди број један. Тада му нисам веровала. Касније сам схватила да је мислио озбиљно.
Да ли је у време вашег почетка било лакше остварити се као певач или данас?
– Верујем да је у прошлости било лакше, под „само“ једним условом – морао си да умеш да певаш. Није било пресудно ни одакле си, ни како се облачиш или фризираш. Врата су се лако отварала квалитетним певачима.
Каква су ваша искуства с певањем у кафани?
– Кафана је била институција где су се калили само добри певачи, а оркестар је одређивао с ким жели да ради. Певала сам у Ташу, у Београђанки, у угледним престоничким хoтeлима Рoмeo и Jулиja и Путник, широм Југославије. Тада је било важно да кафана има квалитетан оркестар, а певач широк репертоар домаћих и иностраних песама, и староградских и изворних и модерних.
Који певач вам је био узор?
– То је увек био и остао Предраг Цуне Гојковић. Посебна част и задовољство ми је увек било да певамо заједно. Он је велики господин, образован је и може се од њега много научити. Дешавало ми се да заплачем кад запева „Јаничара“, а знао је и он да заплаче на неку моју. Тозовац ми је био кум на венчању, редовно се чујемо, воли да ме посаветујете, врло је интересантан човек. Наступамо понекад заједно.
Колико песама певате? На којим језицима?
– Знам неколико хиљада песама и певам на српском, македонском, кинеском, грчком, италијанском, шпанском, мађарском, албанском, бугарском и турском. Најомиљеније су ми руске песме. Где год сам путовала, желела сам да научим неку песму. Имам сталну жељу да се усавршавам и идем где ме таленат води. Публика се одушеви кад је поздравим на њеном родном језику, где год да наступам.
Чула сам да су вам нудили да позајмљујете глас за снимање?
– Одбила сам, невољна да продам душу.
Шта кажете неталентованом певачу кад га чујете?
– Сто посто кажем шта мислим. Шта вреде сузе! Не могу да ме поколебају ако нема талента. Седам година сам уредник Народне редакције музичке продукције РТС и досад сам чула близу 400 кандидата. Најбољима увек пружим прилику да снимају за фонотеку.
Шта мислите о певачким ТВ такмичењима?
– То је добар пут да се започне каријера. Након пет година певања, ја сам 1978. учествовала у ТВ емисији „Њихова прилика“ у организацији ТВ Новости и ТВ Београда. Трајала је целе године, а наступали смо једном недељно. Поделила сам тада прво место с колегиницом која већ дуже време не пева.
Како вам је пошло за руком да бирате квалитетне песме и не експериментишете с лаким нотама, иако доносе већу популарност?
– Нудили су ми такве песмичице, а ја одбијала ако не могу да станем иза песме. Кад су ме наговарили да певам „Опило нас вино црвено и бело“, од стреса сам на 15 дана изгубила глас зато што песма каже „Опило нас вино црвено и бело, мене твоје усне, тебе моје тело“. Та песма је данас сасвим бенигна у односу на то шта се све пева, а тада ми је то звучало баш радикално. Ето, постала је евергрин.
Пробала сам и сама да пишем стихове, али сам схватила да нисам довољно вешта. Мени мелодија остане са текстом, пре свега ми је мелодија битна, као да је чипована у сећање. Интерпретација и мудар одабир репертоара одувек су ми били приоритети, важнији од костима за сцену. Хаљине и костиме за наступ бирам према песмама. Волим рецимо уникатне балске кристалплаве и црвене хаљине.
Где још нисте певали? Сањате ли наступ на некој светској сцени?
– Једино у Африци нисам наступала. Маштам да запевам на угледној позорници париске Олимпије. Ту бих могла да певам на 15 језика и покажем шта могу.
Имате ли трему пред наступ? Наступате ли с истим жаром као пре 40 година?
– И данас пред сваки велики наступ имам трему. Кад сам била почетница, колена су ми се тресла. Споља се то не види, али ја је снажно осећам. Кад сам на бини, као да медитирам и мислим само на речи.
Како спремате солистичке концерте?
– Апсолутни сам лидер у сваком том пројекту, до најмање ситнице држим конце у својим рукама. Сваки концерт спремам барем два месеца свакодневно. Али увек су ту три оркестра, и симфонијски и тамбурашки и народни. А кад год неко крене да ми нешто сугерише, сукобимо се. Никад нисам имала менаџера, мој карактер то не би поднео. Не бих поднела да неко у моје име договора колико ћу дуго певати, за који новац и где. Сад певам до четири пута месечно, довољно да могу да ускладим наступе с другим обавезама.
А како је бити одговорни уредник Народне редакције музичке продукције РТС и одговорни уредник ПГП РТС?
– Седам година сам на тим функцијама. Прихватила сам позив Александра Тијанића, тадашњег генералног директора РТС, желећи да учиним нешто за бољитак певача. Кад ме је позвао, већ сам била у пензији, отишла сам са 37 година стажа, а после сам добила и националну пензију. И једина сам добитник Вукове награде у својој професији.
Одувек сам у Радио Београду и одувек сам упућена у све сфере своје професије. Али 37 година сам била слободан уметник, за канцеларијски посао нисам знала. Сваки радни дан ми је пун! Руководим народним оркестром, који води Влада Пановић, и народним ансамблом под управом Синише Вићентијевића. Тај посао је захтеван, подразумева чиновнички рад и уме да буде стресан.
Шта је ваш највећи професионали успех?
– Трајање ми је највећи успех. Још из истог тоналитета певам све песме, глас ми је добио патину с годинама и изгубио оштрину. И то је велики успех.
Коју музику слушате за своју душу? Која песма вам је најдража?
– Одмарам се не слушајући музику. Дивим се певању Барбаре Стрејсенд. На наступима певам и поп песме. На свом терену сам кад певам севдалинке, изворне српске и руске песме. Песма „Зајди, зајди“ ми је на врху листе омиљених, осећам је двеста посто.
Како балансирате између каријере и породице?
– Док су ми три ћерке и син били мали, помагала ми је мајка и једна жена која је живела с нама. Маштала сам да имам шесторо деце. Никад нисам вагала да ли да родим или да снимим нову плочу. И после рођења сваког детета снимила бих ЦД.
Љубица (37) је магистар економије, Милица (35) је дипломирани менаџер у култури, Јелена (33) је дипломирани дизајнер ентеријера, а Марко (32) је адвокат. Сви живе у Београду. Деца су ми своји људи, али увек с њима има обавеза. Све четворо ме сваки дан зове телефоном и пита како сам.
Моја деца нису размажена и никад нису истицали да им је мајка јавна личност. Развела сам се 1995. године после 17 брачних година. Бивши муж ми је правник.
Да ли сте разочарани што вам деца нису постали певачи?
– Сви су музикални, а Милица понајвише. Важно је да су направили праве професионалне изборе. Нисам тужна што нису отишли у певаче. Знају колико је тежак тај хлеб. И сада много пута помислим како сам свашта успела да савладам на том путу, и физички и психички.
У чему је тајна вашег певачког успеха?
– Успела сам зато што се одувек само са собом такмичим, не видим у другима конкуренцију. Имала сам и многе препреке, али увек сам знала да све пролази и да нема назад.
Како се осећате у улози баке?
– Јелена има Филипа (5), а у 2017. ће добити и друго дете. Гостовала сам на дан кад је Јелена родила сина и организатори су ми док сам била на бини честитали пред публиком што сам постала бака. Љубица ми је подарила Соњу. Родила се 1. јануара 2015. и те године је била прва беба рођена у Србији. Била сам тада у породилишту, и то је један од најлепших тренутака у мом животу. Филип и Соња ме зову Баки. Соња је врло музикална, пева многе дечје песмице.
Кад сам добила прво унуче, осетила сам да се круг затворио и да сам тек тада стварно нешто постигла. Никад нећу рећи да се унуци више воле од деце јер су то различите емоције. Фасцинантно је колико унуци привуку, за њих сам на све спремна.
Ћеркама саветујем да деци пруже прилику да се испробају у спорту и да уче стране језике да би се лакше нашли.
Кажу да вас пензионери много воле и да су вам верна публика.
– Највише их је на концертима! Годинама певам на Коларцу концерте за помоћи за стара лица, а радо наступам и у домовима за старе. Они и ја смо срећни кад запевамо заједно. Срећа је усрећити друге.
Планирате ли да збиља одете у пензију без радних обавеза?
– Не! Уопште! Да се излежавам без обавеза целог дана?! После три дана мировања пожелим да радим.
Који су вам свакодневни ритуали?
– Будим се у седам, лежем око поноћи. Мој посао подразумева и рад ноћу, а радо и с пријатељима излазим у провод. Уживам да се дружим, волим укусне оброке, чашу доброг вина. После изласка или наступа устајем нешто касније.
Како се рекреирате?
– Играње тениса сам проредила због обавеза, а много сам волела те тренинге. Једва чекам да им се вратим на пролеће. У Будви волим километарске шетње уз обалу.
У марту 2016. преселила сам се у своју кућу на Космају. Тамо уживам. За 50 минута вожње сам у Београду. Продисала сам тамо. Живот ми се променио набоље. Устанем ујутро, а са три стране дневног боравка ми пукне поглед. Одмах се орасположим.
Како се негујете? Кажу да је на естради најважније имати врхунску козметику и брендирану гардеробу.
– Важнија ми је ментална хигијена. Шминкам се помало сваки дан јер ретко остајем сама код куће, али нисам оптерећена шта ће неко рећи ако ме види без шминке. Кожа лица ми је осетљива и танка, негујем је кремама. Кад поједем неки сладак или слан залогај више, сутрадан закочим.
Да ли бисте се вратили у младост?
– Не, јер никад се ничега нисам лишавала, не знам шта би још требало да уденем у живот да бих га више испунила. Не бих рекла да сам рођена под срећном звездом већ да сам се изборила за сваки тренутак своје среће и задовољства. Било је и тешких периода кад сам се разводила, имала пословне неуспехе, изгубила оба родитеља за две и по године…
А љубав? Партнер? Неко најближи?
– Партнер и љубав ми не недостају нити ми треба неко да би ми улепшавао живот, мој је живот леп. Ако се неко наволео то сам ја, јер волим људе. Тешко сам се изборила за своју слободу и у њој сада уживам. Немам страх да ћу остати сама поред своје деце и унучади. Знам да идеализујем људе, а потребан ми је јак мушкарац, особа с интегритетом. Сличан мени, енергичан, одлучан. Не могу ни са ким више да правим компромисе. Ако нађем сродну душу, можда опет доживим љубав.
Како замишљате себе са 80 или 90?
– Значило би ми највише да стојим на својим ногама, да сам господар свог здравља и тела. Да нико не треба да ми принесе и донесе.
У шали причам да желим да живим до 94. године, прочитала сам да је то достижан животни век уз здрав живот. Никад не размишљам шта би било кад би било, на прошлост се не обазирем. То што је било прошлост је, и ако сада има нешто негативно, и то ће проћи.
Трудим се да ослушкујем своје биће, не претерујем ни у чему нити се лишавам задовољстава. Ево већ више од 30 година контролишем лековима висок крвни притисак.
А о чему бринете?
– Помало о одрастању и образовању унука…
Имам више времена да се посветим себи и радим лакше оно што волим зато што имам више времена. С истим жаром певам као пре, али сада имам већу сигурност да ћу публику успети да забавим, а то није лако. Целог живота сам у друштву људи, па ми у последње време баш прија да будем сама. Никад нисам усамљена. Уживам у тишини, медитирам, помажем себи. Какве су ти мисли, такав ти је живот. Човек без жеља није човек.
Одувек сте тако сигурни у себе?
– Са 40 и нешто постала сам свесна својих вредности и снаге. Дотад сам се помало извињавала кад добијем комплименте, не верујући до краја у њих. Кад сам напунила 60, први пут сам помислила: Колико ми је остало од живота? То није било пријатно суочавање. Не могу да утичем на будућност и трудим се да уживам у ономе што имам. Вишак ега је недостатак памети. Трудила сам се да се опаметим читајући књиге, радом на себи, ослушкујући друге мудре људе…
Ако би вам неко рекао да сте му ви узор, да би радо проживео ваш живот, шта бисте му рекли?
– Не постоји рецепт ни за чији живот. Моја је врлина што, кад донесем одлуку, одаберем циљ, идем према њему. Богови и космос се за позитивне ствари удруже да нам помогну да испунимо жеље.
Не може да се одустане испред сваке препреке. Много пута сам ишла по танкој црвеној линији, знајући да могу да будем или покојник или победник.
По чему ћете памтити 2016? Шта желите у 2017?
– Ове године сам снимила два ЦД и уговорила концерт у Центру Сава за 18. април 2017. Прославићу 45 година каријере. Волим ту сцену јер видим очи људи у публици. Тако могу да им дам душу.
Желим у 2017. на првом месту здравље својој деци, унучићима и себи. Срећна сам што ћу трећи пут постати бака. Желим да организујем обавезе тако да могу чешће да отпутујем, да одем на Тајланд, у Јапан, Мексико, тамо нисам била. На Бахамима сам се на броду одлично провела.
Пише Ана Водинелић
Фотографије Небојша Бабић, приватни и професионални албум
