Један од наших фудбалских тренера с најдужим стажом, Милан Живадиновић, угостио нас је у свом дому и открио нам како изгледа његов живот данас, након уласка у осму деценију живота. Баш као и већина наших саговорника, ни прослављени тренер не мирује, још увек је признат и тражен фудбалски зналац са драгоценим искуством.
Себе како каже никада није доживљавао као тренера, већ као учитеља са основним позивом да учи и васпитава младе људе.
– Како мотивисати играче се не учи, с тим се човек рађа, то је Божији дар. Своје играче сам мотивисао кроз групне и индивидуалне разговоре, не важи за све иста прича. Са некима сам морао оштро, с другима мирно. Али оно што сам им увек говорио, и што сматрам да је најбитније, јесте тимски рад, лојалност и осећај за колектив, вођење уредног живота кроз самоодрицање и едукацију – објашњава наш саговорник. – А изнад свега, то и дан данас непрекидно понављам, најважније је бити моралан, имати емоцију, бити привржен породици.
Ваши савети и оштро око да препознате таленат и данас су на цени. Радите у једној познатој фудбалској академији?
– Да, тренутно сам ангажован у Фудбалској академији у Гани, као и у Фудбалском савезу Србије. Нас осморица искусних зналаца смо чланови одбора за праћење избора који се ближе. Ту сам као представник Тренерске организације. Посећујем седнице Скупштине ФСС и свој глас дајем људима који желе добро српском фудбалу, а не онима који само желе да испразне касу – наглашава Живадиновић. – Фудбал је у нашој земљи, знате, последњих двадесетак година само лична интересна сфера. Људи сумњивог морала улазе у клубове, праве договоре са такозваним менаџерима, „перу“ се огромне количине новца и продају се играчи док су тек дечаци, са 15 или 16 година. Такви сумњиви људи нападају ФСС и ја то не дозвољам, пре свега зато што сам један од људи с највише искуства. Плашим се да нико не покушава да заустави пропадање овог друштва. Без професионалности, чврсте руке и дисциплине неће бити помака набоље.
Као тренеру и педагогу, смета вам и целокупна друштвена клима, која како често истичете пресудно обликује младе. Шта вам највише смета?
– Видите какво нам је окружење, најпре, шта нам се све сервира на телевизији. Ријалити програми који окупљају људе који никада не би могли да завреде ничију пажњу. Они уживају, дневно добијају онолико новца колико поштен човек заради за месец дана. Хоће ли то неко зауставити? Нигде у свету тога нема, живео сам у 15 држава света и свуда морате да платите како бисте такве садржаје гледали на посебним каналима. И онда се питамо откуда пораст насиља? Па тако смо је афирмисали. И каква ће нам онда деца бити? Морамо да спасимо омладину, јер како ја то сада видим, није ни чудо што на фудбалским утакмицама имамо нечувено зло. Навијачи „Црвене Звезде“ и „Партизана“ су толико посвађани да увек прети ескалација насиља. А ја увек подсећам да су се људи који су градили ауторитет два наша највећа клуба дружили, после утакмица седели заједно, честитали једни другима на победи, навијачи су били загрљени. Знам да је тешко време, али млади не би требало да дозволе да буду злоупотребљени – каже наш саговорник.
Упркос тешкоћама и ситуацији у земљи која вас љути и погађа, осмех је увек био, а и данас је, оно по чему вас препознају. У чему налазите радост и како се браните од често тмурне свакодневице?
– Осећам се феноменално, имам 71. годину али мислим да сам упркос свему ведрог духа зато што сам многе ствари у свом животу урадио у право време. Бавио сам се спортом деценијама, био сам и љубавник до 55. године, али онда сам се скрасио. Имам дивну децу и унуке. Смешно ми је што се данас многи, у старости, представљају као велики љубавници и заводници. У нашим годинама требало би да живимо од лепих успомена, све у своје време. Причајте с пријатељима о лепим данима, јер се не можемо такмичити с младима и понашати се као они. То би било као када бих ја сада хтео да будем тренер „Звезде“ или селектор репрезентације. Па ја сам то већ био. Младима би требало да дајемо савете, да им помогнемо и саслушамо их – каже у свом увек препознатљивом тренерском маниру.
Да ли то значи да немате неостварених жеља, да живите баш онако како сте желели?
– Радио сам у „Звезди“ и на тај период живота сам најпоноснији. Зарађивао сам десет марака, а данас видим да селектори имају неке сулуде буџете од стотине хиљада евра. Долазе нам странци, неке потпуне незналице. Узму новац и збришу. Ја сам радио другачије, као и већина моје генерације. Радили смо у иностранству и сав новац који смо зарадили донели смо у Србију и овде живимо, а не као данас. Овде се сада отима и носи напоље. А тамо си увек странац. Сви данас желе да за три године направе каријеру и буду богати. Мислим да би многи најпре требало да поведу рачуна о личној хигијени па да онда размишљају о другим стварима. Ја сам срећан човек. У мојим годинама нема ничег лепшег од гледања унука како расту. А када још имате и једну куцу, малтезера, срећа је потпуна – каже с осмехом наш саговорник. – Окружен сам дивном породицом, то је највећа срећа.
Највећи део своје каријере провели сте у Азији. Зашто су вас источне земље увек више привлачиле од осталих?
– Изгубио се морал по ком смо били препознатљиви. Увек сам волео да будем у Азији због високог ступња морала у тим земљама. Тамо бих се увек одморио од глупости, од филмова пуних насиља, од примитивизма – објашњава Живадиновић. – Побожан сам и у томе проналазим мир. Када сам се родио деда ме је крстио у цркви, а у то време за такав чин следовало је 20 година робије. Један сам од ретких који је у детињству ишао на славу код бабе и деде. Сада се одједном сви крсте, ал још увек не знају да ли левом или десном руком.
У јавности сте познати по свом одсечном ставу, увек називате ствари правим именом. Да ли млађе колеге и млади играчи то препознају, да ли вам траже савет?
– Траже ми млади савете, увек сам спреман да им помогнем. Млади људи су жељни да се едукују и то ме радује, тако смо и ми учили, да слушамо искусније, да тражимо савет. Али, млади немају шансу. Данас су цену лиценце за професионалног тренера подигли на 40.000 динара, и то је срамотно. Платите, а немате посао. Годинама сам говорио да би требало да направимо асоцијацију тренера, да се повежемо са светом. Има посла, а српски тренери су добри, паметни, радни. Али им треба пружити прилику.
Један сте и од највећих заговорника забране продаје играча док су веома млади. Има ли наде да се то и догоди?
– Децу не би требало пуштати да иду у свет. Залажем се да се уведе закон да десет година морају бити у клубу, а не као сада када менаџери „намаме“ родитеље обећањима о великом новцу. Дете оде у иностранство и с 18 година заврши каријеру, јер га опију новац, слава и многе ружне ствари које уз то иду када сте млади и неискусни.
У свом стану, у посебном кутку, истакнуте су све фудбалске „реликвије“ којима се током богате каријере окитио. Неки су можда заборавили да сте у једном тренутку били на свим водећим позицијама?
– У једном моменту сам био селектор младе, олимпијске, медитеранске, тренер А репрезентације и селектор – каже наш саговорник. – Највећи успех са А репрезентацијом било је шесто место на свету. То ниједан Србин није успео и то ми многи никада нису опростили. Дивне дане провео сам у Ријаду, где сам отишао на позив принца Фејсала. Са клубом Ел Насер био сам првак Азије, и добио позив од Реал Мадрида, међутим, дошло је до смене у управи, тако да су задржали старог тренера и нису довели странца. Када сам одлазио из Ријада, навијачи су били у толикој жалости да су бојкотовали утакмице свог тима – сећа се Милан Живадиновић.
Занимљива је и прича о вашем пријатељству са Удајием Хусеином, сином Садама Хусеина. Какве успомене носите из Багдада?
– У Багдаду сам тада доживео нешто што ниједан министар, дипломата или амбасадор из владе Југославије није могао никада да доживи. Чим сам слетео на аеродром у Багдаду, саопштено ми је да ме господин Удаји очекује у својој резиденцији. То је јако занимљива прича и никада је нећу заборавити. Садаму сам поклонио кравату коју је сутрадан носио на конференцији за штампу, а Удајиу чутуру српске ракије, која му се јако допала. У Багдаду сам на тренинзима имао и по 000 гледалаца, а на једној утакмици, на којој је било присутно 70.000 навијача, цео стадион је певао – Милане ми те волимо. То ми се догодило и у Гани, где сам имао веома малу плату, али сам тренирао из задовољства те фудбалске чаробњаке. Дешавало се и да школе не раде на дан утакмица. Новац ми никада није био главни мотив. Касније сам био у у Јемену, па у Кини. У обе земље сам имао великог успеха, а након сваке утакмици у Кини, чекало ме је две хиљаде Кинеза који су ме бацали у вис.
Предивне успомене, велика каријера и миран породични живот највредније су ствари у животу нашег прослављеног тренера. С тим речима нас је и испратио из свог дома и својим вршњацима поручио да уживају у кругу породице и тако сачувају ведар дух, снагу и здравље.
Дух оријента
У свом стану, у Далматинској улици, живи са својом другом супругом, и у њему је нашао мир. Из сваке земље у којој је радио и живео, донео је понеки комад намештаја, највише из Азије. На зидовима слике арапских лепотица с фереџама, позлаћене маске, на столовима стаклене фигурице и коњи. Арапски, њих има највише. Целокупан простор одише оријентом – шарени јастуци свуда по стану, доминира златна боја, мноштво великих слика и фигура где год се погледа. То и не чуди, јер је, како каже, у Азији био прихваћен и поштован као ни у једној земљи пре тога. Чак ни у својој.
– Много су интересантне историје тих егзотичних земаља. Живео сам у десет азијских држава. Ријад је град века, много испред Дубајиа. Раскошни Багдад, пре овог несрећног рата, Техеран и раскош Резе Пахлавија. То је лепше видети и доживети него Венецију, то је нешто невероватно. Један сам од ретких православаца ког су из великог поштовања провели кроз Меку. Мало је људи то доживело, ја јесам.
