Иако је већ загазио у десету деценију живота, Мирко Kопуновић свакога дана препешачи, и то брзим ходом, око десет километара. По жустром ходу, на коме би му позавидели и многи данашњи младићи, лако га је уочити у маси шетача и вежбача у Спортском центру „Олимп“ у Београду, где најчешће и шета.
– Живим код Ђерма, на три километра одавде, па се понекад дошетам довде, а понекад дођем превозом. Ходам и на Ташмајдану, у Звезданом гају, поред Саве или Дунава, али највише овде на Олимпу. Ту ми је некако најлепше – прича Мирко.
До пре неку годину, тих десетак километара је прелазио трчећи, а онда је схватио да више није баш паметно да трчи, па је прешао на брзо ходање. Њега се не одриче ни кад због лошег времена не може да хода напољу. Онда седне у трамвај, па се одвезе до станице подземне железнице код Вуковог споменика. У шали каже да оде до станице метроа. Нажалост, метроа још нема, али тај подземни простор Мирку добро дође да се сит находа.
– Нико ту више не хода. Само ја. Али мени не смета, ја морам негде да шетам, а кад не може напољу, изнад земље, онда може ту код подземне железнице – каже.
Волео је да се креће откад зна за себе.
– Ма, са пет година сам већ био брз и волео да трчкарам. У родном селу Буковик, код Нове Вароши, чувао сам стоку и морао сам да будем брз да ми не побегне. Мало се шалим, а мало је стварно тако, али није само зато, него сам ја увек волео да будем први и бржи од свих, а то није тако код све деце. А има и генетике, мајка ми је била брза – присећа се Мирко почетака своје љубави према трчању и ходању.
Та љубав му је донела много радости, диплома, медаља, повеља с разних такмичења, путовања на фина места. Све то десило се тек кад су други видели колико је он брз. Пре тога је трчао у војсци и као млад партизан за време рата побеђивао на такмичењима. Након пензионисања, а било је то пре више од пола века, највише је трчао са својим другом Ђуром, такође пензионисаним војним лицем. Имали су своје стазе око хотела Национал на Новом Београду, на Миљаковцу, поред Дунава и Саве. Трчали су сваког дана и верали се по дрвећу, па су их други задиркивали да су мајмуни и дивљаци.
– Сви који су нам то говорили одавно нису међу живима. Пре неколико година умро је нажалост и мој друг Ђуро, па сада трчим сам.
Брзог Мирка приметили су и ветерани тркачи, па је стигао и до легендарног Фрање Михалића. Kада је на трци око Авале на циљ стигао међу првима, Михалић му је рекао: „Па ти си неоткривени таленат. Идеш с нама на такмичење у Грчку.”
Било је то трчање поред Егејског мора у Солуну које, осим по другом месту, памти и по пљуску који се сручио на такмичаре.
– Сав мокар, а немам шта да пресвучем. Срећом, било је топло, тек почетак јесени – сећа се.
Већ на следећој трци био је први, у Букурешту, на такмичењу ветерана Балкана, на пет и десет километара.
Више пута трчао је и на Београдском маратону. Углавном полумаратон или неколико километара. Први пут 1996. године. Лане је као деведесетогодишњак трчао полумаратон и проглашен за хероја маратона за 2016. годину. Није пропустио ни овогодишњи маратон, трчао је пет километара.
Својим исписницима и оним мало млађим, који пензионерске дане проводе седећи испред телевизора, поручује да устану и да се крећу.
– Најгоре је, што ми се чини, да њима то не вреди ни говорити. Они су навикли тако и мисле да кад су у пензији, треба само да једу и леже. А није тако, треба ходати, трчати, шта ко може, јер то је здравље. Ја ћу ходати докле год будем могао. То мени годи. Мислим да нисам толико трчао и ходао не би оволико ни живео. Kретање ми је продужило живот.
Продужило и помогло да се одржи у доброј кондицији. Она му је осим за ходање потребна и за обављање разних послова. Јер од пре годину дана, откад му је умрла супруга, Мирко је, како каже, и спољни и унутрашњи момак. Иде у набавку, одржава кућу, кува.
– Знам понешто да скувам, али мрзи ме да кувам, па већином купим нешто готово. Па ко данас воли да кува, не воле ни жене а камоли ми мушкарци – рече у шали.
Осим да хода, Мирко воли да вежба кинески таи чи и руску зарјатку. Таи чи је почео да ради пре седам година и од тада вежба два пута недељно по један сат.
– То су лагане вежбе које свако може да ради. Уопште нису напорне, а одличне су у одржавању кондиције. Kад би људи знали колико су добре, сви би их вежбали. Свако треба да ради таи чи, од најмлађих до најстаријих. А зарјатку, која је заправо загревање за вежбање у 16 тактова, научио сам од руских официра 1945. Године, и одлична је – каже Мирко.
Пише Раденка Марковић, Фото E-stock agency/Kатарина Цвијовић
