Одмах по доласку на нову рунду разговора с Владом Србије шеф мисије ММФ Џејмс Руф, забринут због спорих реформи јавних предузећа и једва започете рационализације у јавном сектору, поручио је запосленима у јавном сектору и пензионерима да повећање плата и пензија не долази у обзир, не само ове године већ ни у 2017.
Нема много користи од коментарисања ставова ММФ. Његова „визија и мисија” је позната и, мање-више, увек иста. Кључно је шта ће урадити нова Влада Србије. До краја 2017. завршиће се програм с ММФ, али сасвим је могуће да се и тада каже да је „доста тога урађено, али да је остало још пуно посла око целовите реформе јавног сектора, да је фискални дефицит и даље присутан и да се јавни дуг не смањује темпом како се очекивало”. И шта онда? Да ли поново аранжман с ММФ с истим програмима „штедње” и опет Јово наново?
Без обзира на ставове ММФ, Влада мора што пре да повуче неколико крупних и далекосежних потеза у економској и социјалној политици који ће допринети да се ублажи раслојавање српског друштва које је у току. Подаци су забрињавајући. Неједнакост у расподели дохотка (свих новчаних примања) у Србији је највећа у Европи. Двадесет одсто најбогатијег становништва има 9,8 пута веће дохотке од двадесет одсто најсиромашнијег становништва. Кад би се у статистичко истраживање укључили нерегистровани приходи из сиве економије, натуралне производње и дознаке из иностранства, што би мало поправило положај најсиромашнијих, тај однос би вероватно био мање драстичан, али би Србија по неједнакости и даље била међу најгорима у Европи (код Македоније и Румуније, као следећих на листи одоздо, разлика износи 7,2 пута).
У ЕУ, као целини, најбогатијих 20 одсто становника има 5,2 пута веће дохотке од 20 одсто најсиромашнијих. Код низа развијених и уређених земаља (Норвешка, Исланд, Словенија, Чешка, Финска, Аустрија, Белгија, Холандија) 20 одсто најбогатијих има само око 3,5 пута веће дохотке од 20 одсто најсиромашнијих.
У тим земљама постоји прогресиван систем опорезивања који највише опорезује богате и истовремено развијен систем социјалне заштите који омогућује онима с малим примањима нормалан и достојанствен живот. Тамо нема тајкуна за које се не зна шта имају и колико зарађују, нема сиве економије, нема огромних нерационалности јавних предузећа, незавршених приватизација и политичког запошљавања, ни трошења из буџета за такве намене.
На повећање неједнакости утиче и различита динамика кретања зарада у приватном и јавном сектору. Просечне плате су од јануара до априла ове године скочиле (са 40.443 динара на 49.249 динара) за 22 одсто. Највећи део тог пораста је у вези с растом примања у приватном сектору. Добро је што расту плате запосленима у привреди, али зар стотине хиљада запослених у здравству, образовању, полицији, војсци, правосуђу и другим јавним службама, од тога велики број с високим квалификацијама, баш ништа не доприносе животу грађана и напретку друштва, па да им се плате не повећавају или бар не врате на претходни ниво?
Ако се настави по препорукама ММФ и плате у јавном сектору остану и даље умањене и замрзнуте, разлике ће се нужно повећавати, а више од пола милиона запослених и њихових породица све лошије ће живети.
Најзад, кад је реч о милион и седамсто хиљада пензионера, шта заправо значи порука ММФ да пензије, укључујући и 700.000 значајно умањених пензија, морају остати замрзнуте наредне две (а по Фискалном савету и три) године?
У 2016. наставља се пад пензија у односу на зараде започет крајем 2014. Априлска просечна пензија износила је 23.461 динара, а просечна зарада 49.249 динара, дакле, просечна пензија је у односу на просечну зараду пала на 47,6 одсто! Ако се овај тренд настави, с једне стране замрзнуте пензије и с друге стране раст зарада, брзо стижемо до ситуације кад ће просечна пензија износити мање од 40 одсто просечне плате, и како пензионери да преживе овакве програме „штедње”.
