Старије особе су по природи ствари, односно због напредовања процеса старења, у повећаном ризику од оболевања, због чега су они као популациона група вероватно и највећи корисници лекова. Износећи ову констатацију др Горан Шево, специјалиста епидемиологије у Градском Заводу за геронтологију у Београду, наводи да сениори највише оболевају од такозваних хроничних дегенеративних болести, у које спадају кардиоваскуларне болести, дијабетес, затим коштано-зглобна обољења, а у неком ширем смислу овде би се могле убројати и малигне болести.
– Иако су хроничне дегенеративне болести могуће и у млађој животној доби, оне ипак представљају типичне манифестације процеса старења, а по неким ауторима оне чине чак и суштину нормалног биолошког процеса старења. Притом, ову констатацију треба узети и с резервом, зато што неке особе старе потпуно „здраво”, односно не оболевају од ових типичних болести, те је код њих у потпуности очуван физички, ментални и функционални статус – каже др Шево.
Он наводи да се карактеристичност оболевања и лечења код старијих најбоље описује акронимом 3П, где је прво П полиморбидитет, друго полифармација а треће полипрагмазија.
ПОЛИМОРБИДИТЕТ означава истовремено присуство две или, што је још чешће, више дијагноза хроничних дегенеративних болести, где се може рећи да старији пацијенти код нас имају у просеку по пет и више дијагноза.
ПОЛИФАРМАЦИЈА подразумева повећану употребу лекова која је директан резултат старења и с њим повезаног ризика од оболевања. Због знатног учешћа старијих од 65 година у укупном броју становништва, као и због полиморбидитета, може се закључити да је практично сваки други или трећи пацијент у ординацији изабраног лекара у ствари особа старије животне доби.
ПОЛИПРАГМАЗИЈА је заправо некритична, неадекватна и нерационална употреба већег броја лекова.
– На пример, ако пацијент истовремено болује од пет или више болести, и за свако од ових обољења користи два или више лекова, сасвим је сигурно да је оваква употреба лекова нерационална. Пре свега зато што повећава могућност испољавања нежељених дејстава и међусобних интеракција лекова, али и самом чињеницом да је организација узимања овако великог броја лекова деликатна и неизводљива. Ово се нарочито односи на особе чији је ментални и когнитивни статус промењен, као што су оболели од деменције, депресије и слично. Стога је рационалније и безбедније смањити број лекова на разумну меру и циљати њима само најзначајнија обољења и стања него прекомерном употребом лекова ризиковати фатално погоршање стања код старијих – сматра др Горан Шево.
Kад је реч о неадекватној употреби лекова код старијих, он указује и на чињеницу да је метаболизам лекова код њих обично знатно успорен. Зато давање „уобичајених” доза код старијих може да доведе до њихове акумулације у организму, са честим токсичним па и фаталним исходом. Kао типичан пример наводи давање бензодиазепинских препарата старима у циљу лечења узнемирености или несанице.
– Kако би се избегле могуће негативне последице, пацијент или његова породица треба да обавесте лекара о свим лековима које он узима, па ако је потребно и да му скрену пажњу на њихов велики број и тешкоће које то може да изазове. Наравно, потребно је и редовно обавештавати лекара о свим нежељеним дејствима и сметњама за које особа верује да могу бити у вези или узроковане узимањем одређених лекова.
