Ево нас на броју 50. Јубиларни педесети број часописа с тако обичним, али тако важним именом: ПЕНЗИЈА. И по Библији 50 представља моћ и свечаност, прославу, симболички врло значајан број, толико значајан да се 50 дана након Христовог ускрснућа назива Педесетница. Па срећан нам јубилеј! Пензионери, срећна вам/нам Пензија!
На нашем лепом српском језику „пензија“ је и она цркавица коју добијате два пута месечно, по половину, и онај период живота који би требало да буде спокојан, безбрижан, материјално обезбеђен макар онолико колико сте црнчили у свим годинама младости и зрелости, трудећи се да то себи часно обезбедите. Дакле, по свему, пензија би требало да буде врхунац свачијег животног пута. Али, десило се другачије. Остали сте/смо без шлага на торти, и то по сопственом избору. Ничим изазвани, драги наши пензионери, ви сте одлучили да се ни у пензији не одмарате, већ да на својим плећима и даље носите терет одговорности за најважније ствари у овом историјском тренутку. Само по себи то значи да сте баш ви криви за све што нас/вас сналази. По сопственој вољи одговорни сте за ову нашу једину и непоновљиву садашњицу, а будући да вас на тај додатни напор нико није натерао, једина сте групација која нема право да се жали. Ако вам власт не ваља, као највеће гласачко тело ви одлучујете о власти коју бирате, демократски, захваљујући свом праву на глас. Ако вам је пензија мала, ћутите, сами сте поносно прихватили да буде и мања, само да помогнете да коначно сви кренемо у бољу будућност, баш ону у коју само ви, по закону више силе, гарантовано никад нећете стићи. А док ви тако свесно и одговорно бринете о будућности своје деце и унука, они свесно и неодговорно, у недопустивом броју, одлазе у бели свет, односећи и све оно што сте им својим радом у напону снаге дали: образовање, плаћено школовање, таленте. Баш је незахвална та младост, као да никад неће остарити. Баш их брига што у Србији од 2021. запослени више неће моћи да издржавају пензионере зато што ће њихов број драстично порасти, јер на ред за пензионисање долази „беби-бум“ генерација у коју спадају сви рођени између 1947. и 1957. године, и који, по сили природних закона, улазе у контиnгент становништва изнад 65 година. Прозаично, стручно речено, за четири године држава ће морати да предузме неке конкретне мере да би се омогућио економски баланс између економски активног и економски неактивног становништва, а то неактивно становништво сте баш ви/ми, пензионери, јадна нам мајка. А они радно активни, рекосмо већ, који су уз сав рад задужени и за рађање – хватају маглу, не осврћући се на све ово, а ни тих конкретних мера нема ни на видику. Напротив, на видику је време кад нам неће помоћи ни доброта банака које пензионерима дозвољавају кредит да би својим унуцима, смислу свог живота, могли да купе поклоне за рођендан, за матуру или венчање. Чудо су ти кредити, истовремено помажу и опстанак и пропадање. Оно што је у свему добра вест јесте податак да пензионери и своје право да се не буне и не жале користе у потпуности. А и коме би се жалили, неће ваљда сада оснивати још и неки „савет стараца“. Доста им је и њихово Удружење преко којег могу да остваре сва своја гарантована права и жеље. У част нашег педесетог броја – да сте нам здрави, срећни, безбрижни и дуговечни. Живели!
