Питам искусног речног вука, иначе мог друга Бранислава: – Како немамо ледоломце, а имамо зиму и Дунав?
– Имали смо близанце Чакор и Вучево, ено их труле у Новом Саду – одговори наизуст. – Купио их приватник и убила их небрига.
Поред залеђене реке срећемо земунског хроничара, човека који не воли јавност, и ревносно прати све духовне догађаје.
– Добри наш Милинко, ево, немамо ни ледоломце – скоро гракнусмо, и показујемо на подебели лед који је оковао чамце, сплавове и сам поглед.
– Тја, увек се бавите маргиналијама, зар нису страшнији ови напади на Његоша, Андрића, Ћопића, Мешу, и они постали сумњиви типови – прекоревао нас је. – Да су живи, богме би одлетели у страшни Хашки суд.
Бранислав ту рече да мора до пијаце, па кући да чува унука који је, вели, немирнији од Дунава, а Милинко настави да куди. Реченицама сече као (позајмљени) мађарски ледоломци.
– Гледаш ли ово лудило, напиши нешто о томе, чему ти служи она колумна у Пензији, брани темеље које безбожници почели да поткопавају!
Док смо пили кафу у обновљеној Венецији, забринути мој друг Милинко показује ми хрпу разноразних новина у којима таконазвани критичари, аналитичари и политичари покушавају да обезвреде великог, највећег песника и владара Петра Другог Петровића Његоша, да оспоре његове мудрости, уз несувисле оптужбе да је „највећи крвник Бошњака и ислама“. Ето, то тврди извесни Аднан Нуховић, председник општине Петњица. Њему се придружују и много образованији, попут универзитетског професора Николе Килибарде. Беспризорна хајка није од јуче, она траје годинама.
Уважени професор Мило Ломпар подсећа Црногорце на Његошев пророчки стих: „Да је игђе брата у свијету / да пожали, ка да би помога.“
На другој страни исте обале, они који Његоша проглашавају геноцидним писцем, Андрића покушавају да демонизују и да га оптуже – замислите количину лудила – за расизам! Један сарајевски лист тврди да је Бранко Ћопић, као српски четник, учествовао у масакру Бошњака у Великом Дубовику.
Мука ми је док исписујем ове редове, јер сам давно убеђен да Велики брат хоће да преименује историју, да уништи најсветлије духовне корене и оријентире, не би ли успоставио радикално нову лествицу вредности. Да не знаш ни ко си, ни одакле си! Због тога се, приликом сваког бомбардовања неке земље, прво гранатирају библиотеке у којима је сабрано, и сачувано, колективно памћење.
Слажем се са својим давнашњим другом Милинком:
– Ови што нападају Његоша, то ти је као да је мува кренула на слона!
Док хитамо кућама, готово истовремено размишљамо: много је мува на планети, а све мање слонова. У томе је проблем.
Опасни типови били су и Његош и Андрић и Ћопић – то Велики брат хоће да нам замени духовне темеље. Каква подвала!
