За све постоје границе, и то оне које ви одређујете. Чувајте ваше здравље и достојанство, које треба сви да поштујемо, без обзира на године
Недавно сам путовала кроз централну Србију и посматрала пределе кроз које смо пролазили, где на већини малих пољопривредних поседа раде старије особе. Ништа ново, млади су већином отишли у градове а родитељи су остали да раде у пољу, одржавајући своја домаћинства како би се прехранили, а можда нешто и зарадили од продаје поврћа и воћа.
Пут се одужио и застали смо накратко у једном селу да се освежимо јагодама које старија жена продаје покрај пута. Сочне, црвене јагоде, прелепо миришу. Каже, не узгаја их сама, али ради као берачица на њиви и јуче је уместо новца добила јагоде. Зове се Стана, има 70 година, нема пензију, а син и снаја једва састављају крај са крајем, па жели да им помогне колико може. Тешко је у овим годинама радити у пољу, али јој је ипак драго да је снага колико-толико служи да може да ради сезонске послове брања и заради дневницу, макар и у натури, како би послала нешто новца својима у град. Каже да њој ионако не треба много.
Запитала сам се шта ће се десити са госпођом Станом ако јој позли у пољу? Није лако доћи до лекара, а како ће после, ко ће да брине о њој? Рад на оваквим сезонским пословима није законски регулисан на адекватан начин, за раднике нема здравственог и осигурања од повреде на раду, нема доприноса ни одмора у току дана. Размишљају ли о томе њени наследници, којима Стана помаже трошећи последње атоме снаге и здравља, питам је. Она не жели о томе да прича и одмахује руком, док је она добро радиће, а после ће бити „како Бог да“.
Ово су они тренуци када се запитате шта је живот и шта значи бити човек. Наши родитељи, баке, деке и остали старији рођаци увек су спремни да нам помогну, а ми ту помоћ често прихватамо као да нам припада, не мислећи пуно о томе чега се они одричу, да ли их нешто боли и шта је то што њима треба од нас. Ми нисмо више деца о којима они треба да воде рачуна, сада смо ми ти који треба да бринемо о њима. Бројна истраживања, па и наше које смо поделили са читаоцима и читатељкама Пензије прошле године, показују да су старији на селу све више усамљени и без потребне помоћи, па је и то један од разлога због којих преузимају на себе и оно што им тешко пада не би ли остали у контакту са својим најближима. Можда је деда навикао да орезује воћњак и сам никада не би признао да му смета јако сунце и да је уморан, али подсећам да нећемо нигде закаснити ако се латимо посла и помогнемо нашим најмилијима да обаве неопходне послове.
Ако сте и ви као госпођа Стана, размислите мало пре него што се прихватите тешког посла. Нико нема право да се наљути због тога на вас. Навикли су, кажете? Е па онда могу и да се навикну да им нисте ништа дужни, да имате право да кажете не, да за све постоје границе, и то оне које ви одређујете. Чувајте ваше здравље и достојанство, које треба сви да поштујемо, без обзира на године.
