У нашем народу је чувена изрека: Да одморим мозак. Иако су главнокомандујућем органу и покретачу нашег бића и те како потребни одмор и предах, најновије студије потврђују још једну српску изреку: Винограду није потребна молитва, него мотика.
Кад је заузет, мозак заправо најбоље ради.
Правилан распоред активности, задужења и обавеза директно је повезан с побољшаним можданим функцијама.
Научни тим Универзитета у Тексасу анализирао је функције мозга мушкараца и жена од 50 до 89 година старости и направио поређење активних и неактивних особа.
– Особе које су константо заузете и свакодневно ангажоване имају развијеније когнитивне способности, нарочито кад је реч о меморији, учењу нових ствари и „упијању“ информација − каже Сара Фестини, главни истраживач Тексашког Универзитета у Даласу. – Животни стил који подразумева да је особа заузета различитим активностима доприноси побољшању менталних функција.
Студијом је обухваћено 330 испитаника који су подвргнути одређеном броју неуропсихолошких тестова, а уз то су водили кућну евиденцију и мерили ставке попут меморије, речника, резона и брзину обраде информација у мозгу.
Особе које воде заузет начин живота, генерално имају боље когнитивне способности, брже и лакше се сећају догађаја из прошлости, прихватају, обрађују и похрањују нове информације, независно од година.
Овакве особе природно траже више задужења и обавеза, не седе „скрштених руку“, лакше се упуштају у нове изазове и отворенији су за учење нових вештина.
– Резултати студије су право охрабрење да људи остану активни у било ком животном добу и да се лате обавеза и окупација које им пријају − закључује професорка Фестини.
Међутим, важно је направити разлику између заузетости и презаузетости, јер ово друго собом носи стрес, замор, нервозу. Осим бројних негативних ефеката које стрес изазива, јавља се и прави удар на памћење, што даље води у разна хронична обољења.
Окупирајте мозак, али му не дајте да „прегори“. И за крај још једна мудра изрека нашег народа: „Све што радиш, ради пажљиво и мисли на крај. Рад побеђује све.“
Пише Александра Димић
