Почетна » Не утапајте се у брак: Наше не сме да постане МОЈЕ
Занимљивости Вести

Не утапајте се у брак: Наше не сме да постане МОЈЕ

Истраживања показују да једна од највећих грешака која може да се направи јесте одрицање од права да задржимо свој мали простор интиме само за себе, убеђени да веза или брак подразумева да партнеру морамо да дамо баш све. Сваку помисао. Сопствену или нечију тајну. Лозинку за друштвене мреже. Поруке пријатеља. Уверени да морамо да престанемо и да мислимо другачије од партнера. Да волимо филмове које он воли. И да се дружимо само са онима које он бира. Научени да нема више „моје“ и „твоје“, већ је баш све „наше“, иако ту мало тога личи на нас.

Губитак индивидуалности у љубавном односу углавном се не дешава преко ноћи, али тај процес понекад оде толико далеко да више стварно немамо себе, већ постоји само „двоје“.

Како и зашто би то требало да предупредимо, остајући исто посвећени и чисти према партнеру, али не на уштрб себе, говори Бојана Шкорић, психолог.

Колико је важно, упркос искреној и дубокој љубави у којој смо срећни и испуњени, задржати „ја“ и не уклопити се сасвим у „ми“?

– Грађење партнерске везе је процес – двоје људи од познаника постају пар који заједнички креирају простор психолошке блискости кроз свакодневну интеракцију. У формирању основе функционалне везе пожељно је да се налазе сличне вредности и компатибилни начини исказивања љубави, привржености, бриге и пажње. Партнери могу да имају другачије професије, хобије, одређена интересовања, а да то суштински не угрожава здраво језгро везе. Када се ови елементи, као и посвећивање времена пријатељима и другим садржајима, у великој мери подреде партнеру и вези, стварају се услови да се закључи да је идентитет особе доминантно обојен партнерском везом. Задржати „ја“ не значи остати апсолутно непромењен, већ бити у контакту са жељама из других области живота, улагати време у њихову реализацију, док истовремено дозвољавамо себи лични раст у емотивном односу који градимо.

Где партнери најчешће греше, па изгубе индивидуалност у вези/браку или зарад везе/брака?

– Начин на који су родитељи функционисали у домену личних граница и идентитета пара један је од првих, потенцијално дисфункционалних, модела који особа може усвојити, уколико се некритички прихвати као добар. Идеја да је партнерска веза нешто без чега не може да функционише, страх да не би могла да поднесе раскид, особу ставља у позицију да разлику види као повод за конфликт, а конфликт као разлог раскида. Да би то избегла, она свој аутентичан доживљај може да стави на страну. Мањак самопоштовања и самопоуздања може да се одрази у партнерском односу – да би избегао критику, појединац ће потенцијало изабрати да не искаже пред партнером оно шта му је значајно, јер има утисак да није довољно важан да би се његов глас чуо. Препреке да се аутентично и увремењено реагује могу да постоје унутар саме особе и закључку изведеном из ранијих негативних искустава. С друге стране, препреке могу да се крију у избору партнера који критикује, реагује агресивно или одбацујуће.