Српски пензионери деценијама гаје љубав према својим аутомобилима из прошлог века. Пажљиво их и брижно одржавају, гланцају и возе нашим и европским друмовима
На тржишту се данас могу наћи добри аутомобили по приступачним ценама, а ту су увек и кредити. Међутим, многи наши пензионери не одустају од својих „љубимаца на четири точка“ које возе већ деценијама. Пажљиво их одржавају, мењају делове и гланцају као да су тек изашли испод чекића.
Преносимо вам животне приче и дирљиве успомене српских сениора који друмовима и даље језде у аутомобилима из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.
Хидраулична лађа у ваздухопловној луци
Брачни пар Поповић више од три деценије поносно чува, одржава и вози се у једном од најпродаванијих модела ситроена свих времена. Перфектног држања, беле боје и плаве унутрашњости, CX GTI прве серије је просто мирисао на ново. Убрзо нас је Драган Радовановић, један од највећих стручњака за ситроен у земљи, заслужан за поменуто стање модела CX, упознао с власником и својим имењаком, Драганом Поповићем. Господин Поповић са супругом и сином гаји породичну приврженост ситроену, традицији која траје дуже од четрдесет година. Састали смо се на аеродорому, легендарни путнички хидрауличар сместио се наспрам једнако чувеног путничког млазњака, двадесет година старије Caravelle SE 210, испред Музеја ваздухопловства. Caravelle YU-AHB је компанији ЈАТ испоручен 1961. године, а управо тада се господин Поповић „заразио хидрауличним вирусом“.
– Почетком шездесетих, у Паризу, по мене је у хотел дошао такси, ситроен DS. Отворио сам врата и питао се да ли ћу стати на задње седиште. Моменат у коме сам утонуо у седиште и започео пловидбу Паризом, никад нећу заборавити. Тада је све почело – рекао је Поповић.
Признавши да му је први породични ауто у Паризу био рено 16, Драган је започео хронолошко путовање кроз свој возни парк.
– Први ситроен који смо купили био је GS. Никад нас није издао! Сећам се последње велике снежне олује у Енглеској, седамдесетих година. Кренули смо из Париза за Нову годину, прешли Ламанш и остали затечени невременом у Доверу. Сви су стајали на путу и чекали да олуја прође, а ми смо подигли вешање нашег GS на трећи степен. Уз чуђење саобраћајних полицајаца на путу, дочекала нас је неверица пријатеља у Лондону кад смо безбедно и удобно стигли – с одушевљењем прича Поповић.
Драгану, као и многобројним љубитељима ситроена, GS није био довољан, те је 1982. године нови члан породице постао металик CX Athena, који су купили од директора ситроеновог продајног салона са само 6.000 километара на сату и шест месеци старости.
– Кренемо увече из Париза, супруга и синови брзо утону у сан, а ја утонем у седиште и сутрадан смо у Београду – сећа се наш саговорник.
Уз поређење комодитета путовања авионом и моделом CX, Драган нам је као учесник дочарао борбу оближње каравеле с турбуленцијом, шездесетих година изнад Црне Горе. У жељи за већом снагом мотора, Драган је деведесетих година пронашао CX у GTI верзији са 2.400 кубика.
– Да није мајстора Драгана, овај ауто никад не би био у оваквом стању – јасно нам је господин Поповић истакао најзаслужнијег за недавну рестаурацију белог љубимца. – Овај ауто може свуда и има сасвим довољно снаге, само треба да стиснеш папучицу. Уз фантастичну удобност, тада није било много оваквих аутомобила. Много је било лепо возити га у оно време, кад је био бржи од скоро свих аутомобила на путу.
На крају, Драган је анегдотом сажео све могућности и карактеристике хидрауличне лађе.
– Супруга и ја често идемо на Златибор. Тамо имате неколико узвишења које зову „Драганова брда“, јер сам једини успео колима да изађем до тих врхова. Моделом CX GTI, наравно – каже Поповић.
Четири деценије успомена
Још један љубитељ старих, а добрих аутомобила је и господин Светислав. Његова прича почиње једног недељног јутра, потпуно необично, или сасвим уобичајено. Зависи од тога како желите да га посматрате — још 1971. године, он је први пут сео за волан Austina 1300, а тог дана се у њему поново нашао после три године, овог пута на сувозачевом седишту. Светислав и Давор Ружић, нови власник његовог Austina, провели су сунчани викенд у вожњи Новим Београдом и Земуном, а своја сећања и искуства поделили су и са нама.
Иако је загазио у девету деценију живота, Светислав се као да је било јуче присећа многих прича у којима су јунаци он и његов четвороточкаш.
- Тек сам положио возачки испит, па сам замолио кума као искуснијег возача да пође са мном у Ново Место. Супруга је желела да то буде црвени Austin каквог смо видели на Сајму у марту, међутим, црвеног није било и на крају смо се одлучили за овај плаве боје. Чекао бих и тај црвени, међутим кум није могао да остане, и у Београд смо стигли касно увече – каже Светислав- – То је био 28. април 1971. године. Тог дана су играли Звезда и Панатинаикос. – Њиме смо супруга и ја прошли целу Југославију, Мађарску, Италију, Аустрију… Волели смо да идемо у Словенију, у Крањску Гору, ту нам је највише пријало. Једно време сам био у Игалу, док се градила вила Галеб и тада смо обишли цело приморје. Увек сам возио пажљиво и сигурно, за тих четрдесет година сам можда само три пута направио неки прекршај. У почетку је вожња била најинтензивнија, а касније су дошла поскупљења горива, па пар-непар ограничења и то је све смањивало његову употребу.
За тих четрдесет година, прешао је око 150.000 километара, у просеку мало мање од 4.000 километара годишње. Светислав је испричао и како у почетку није имао своју гаражу, али су хале Сајмишта биле претваране у велике јавне паркинге.
- Две зиме сам користио те хале, а после смо се преселили и тада сам добио гаражу. На Новом Београду сам од 1977. од када је мој блок изграђен.
У почетку, Светислав је сервисирао аутомобил на Старом Сајмишту, а последњих година, за здравље Austina 1300 је био задужен мајстор Ђура, својеврсни аутомобилски симбол Новог Београда.
Иако заљубљен у свој ауто, Светислав се ипак одлучио да га прода Београђанину Далибору Ружићу, да и он ужива у сјају овог сјајног аутомобила. Далибор нам је открио како је постао његов други власник.
- Једног дана сам га видео паркираног на улици. Нисам био лењ, оставио сам цедуљу. Два-три месеца је прошло и чуо сам се са Светиславом, започели смо причу и коначно се договорили. Преконтролисао сам га механички, средио кочнице, ставио нову бензинску пумпу, нов карбуратор и сервисирао мотор. Потом сам купио и нове гуме и тада смо имали туру до Балатона, па Минијада у Словенији и никаквих проблема није било. Јако лепо иде, мало и троши, удобан је, удобнији од Минија – каже Далибор, наследник овог шармантног аутомобила.
Надамо се да ће га служити још 40 година.
Пишу: Филип Жарковић и Ђорђе Сугарис
Фото: Милош Никодијевић
Извор: www.autoslavia.com
