Између првог записа Лукијана Мушицког учињеног о Његошу 1834. године до наслова „О ЊЕГОШУ ЈОШ НЕШТО“ Добрашина Јелића, записало се још више од 17.000 других у славу Негошевог имена. Пажљивом истраживачу неће промаћи чињеница да је у тако великом збиру много поновљеног, преписаног или тек с краја докученог. Добрашин Јелић се одважио да знакове о Његошевом философском и литерарном трагу тумачи посве самосвојно. Већ у првом тексту Јелић говори о јунаштву у Његошевим делима, сугеришући недвосмислено да борба против Турака није једина мера непрестаног отпора, али да је увек награђена уласком у бесмртност, коју отвара царство поезије. Многим јунацима, савременицима и сапатницима Његош је отворио бесмртност у песми. На то, у неколиким тумачењима, Јелић скреће пажњу.
Трагање за немалим бројем одговора, њихово дешифровање и успостављање могућих веза, омогућило је Јелићу да зађе у реалност и објасни повезаност и величину свеколиког око човека – духовника око кога је сплетен сијасет тајни и немерљива трагичност.
„Луча микрокозма“, „Горски вијенац“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ били су му, као и многим ауторима, основа за догледе Његошевих мисли, који га је принео овостраном и оностраном: јунаштву, философским сентенцијама, државничким обавезама и поетском стваралаштву, моћно допрлом до овог времена.
Утисак је да је Његошево дело и после два века многима остало недоступно. Не само просечно упућеном читаоцу, већ и академски образованим поштоваоцима његовог дела –оставштине у којој се нашло оно што је, како каже у ТЕСТАМЕНТУ, кроз биједну људску судбину с ужасом посматрао и оплакивао. Управо у том простору Јелић сабира огледе о ономе што чини суштаство Његошевог размишљања о тиранству, непрестаној борби, непријатељима слободе, његовом песимизму и оптимизму, неминовно о смрти, добру и злу, сујевјерју и неколиким другим запитаностима у чије се разлиставање храбро запутио.
Већ на првим страницама ове књиге читаоци ће запазити Јелићеву почетну идеју да објасни како се бесмртност не стиче само на бојном пољу, већ и духовним подвигом – певањем, јер преко царства поезије једнако се улази и у царство вечности.
Занимљиво је такоође Јелићево промишљање о контрадикцијама у ЛУЧИ МИКРОКОЗМИ, где упућује на могућу неспојивост човекове прве славе и блаженства и песникове замолнице мудрацима за појашњење смисла живота, о битку и небитку, јер је одговор изостао. Јелић је у певању цетињског пустињака покушао да следи траг његове богословске мисли, и ту је открио могуће значење супротстављености двају принципа: светле и тамне стране свега и у свему.
Али, ако се овде кане и она неспорност да се, најшире гледано, ту можда засновала песничка слобода, онда би се појашњења могла усмерити и у другом правцу. Можда би се дошло до размеђâ у трагу филозофије и митологије и решења за спас људског рода из потпуне трагедије. При утиску сам да Јелић неће стати само на двадесетак тумачења Његошевог дела сабраних у овој књизи, већ ће наставити да трага по мору његових загонетних мисли, које, како неко рече, треба непрестано као свету књигу крај срца држати и у осами толковати: шта нам је још Његош рекао, што бисмо коначно могли боље разумети.
