Ја, греховни, исписујући ове редове о новој песничкој књизи SOMNABULIA BALCANICА, академика Адама Пуслојића, промишљам – колико је током више од пола века трајања у српском песништву из његовог сна на јави записано, и колико се дрхтаве језе у његовом сну запамтило и приказало свеколиком. Јер, његов песнички сведар, од дана његове нужности, запућен је небројеним правцима, из којих допире одазив давних, колико и оних које види и записује с ове стране људског трајања, којима у пролошкој песми ДВА СПИСКА „муњевито намењује две ведрине више“.
Већ на улазној капији књиге, дакле, Пуслојић антиципира свој философски поглед на антропoлошко значење живота, не поричући тиме духовно величину онога који на својим плећима држи небески свод, нити скрива своју немоћ пред Свемогућим који одређује, сваком живом створу понаособ, колико ће чекање трајати, како то већ белодани у песми СЕМЕ. Опхрван том усудношћу, луцидним свесловом ће подсетити на извесност настанка и на неизвесност тренутка кад се слива последња кап.
Читаоци ће запазити у овој ванвременој књизи да академик Пуслојић, у свом стварном и имагинарном трајању, има два судбинска упоришта – митску планину Ртањ, његову белину упоредну с белином папира по којој казује све своје, и Крајину с Кобишницом, која га је приказала свету, у којој смрти има онолико, али и живота у коме је све драгоцено – ведрина, вера, радост и туга, нада, смех и суза, све што чини да, како каже, „Крајини краја нема“. Скретањем пажње на будност, Пуслојић индиректно подсећа на њену историјску значајност, на родољубље које се Дунавом до неба записало.
Особеном асоцијативношћу Пуслојић повезује разнизане нити трајања и њима подешава сопствени лик према светлости, једином иметку који ничему живом не превршује. Јер, светлост јесте живот, јесте Озар чија је моћ толико велика да столује и тамо где је невидљива, а опет и свеприсутна. Његова моћ би, у немоћи пред ГНЕВНОМ ПЕСМОМ, све могла да измени, но ако се то не догоди, резигнантним тоном песник обелодањује да је навек спреман на жртву, на одрицање од свега што би моћним описом могло да се уобличи. Јер, за те ненадане тренутке своју сенку око свога добра савија. Могло би се разумети да су то они тренуци кад се из стања инверзије, којој претходи одасвудна мистериозност, спознаје истина, како год се разумела.
Означити један дан за кретање у неколиким правцима, а немати увид у то који од њих нуди стање потпуне довољности, по коме теку сузе – није лако, нарочито ако се има у виду теретност удаха и издаха, којима се именују почетак и крај, кад индивидуални избор нема никакво значење, већ постаје апсурд.
Оно што нас гура у тамнину само светлост може да прикаже. Тада се види све шта је прирођено и непроменљиво, чудесним знаком природе одређено. Јер, оно што у утроби мајке узбуја и протоком времена се удвоји, није алиментирано од усудности, по којој сами долазимо и сами одлазимо, и зато, поручује песник, „и у сну вреди живети“. Ваљда се том пуноћом током трајања и процењује – је ли се живот имао рашта догодити.
