Легендарна глумица Симон Сињоре, која је преминула пре више од три деценије, направила је светску каријеру и освојила Оскара иако јој дуго није био дозвољен улазак у САД због левичарских ставова, никада није робовала модним трендовима и до краја живота била је у срећном браку с Ивом Монтаном без обзира на његове бројне афере.
Ослободила је Француску
Била је краљица. Ослободила је Француску малограђанштине и представила је свету као слободоумну земљу – написала је пре три деценије француска списатељица Маргерит Дира у тексту за лист “Либератион” о смрти своје славне пријатељице Симон Сињоре.
Прва жена која је освојила Оскра
Легендарна глумица заиста је била жена која је померала границе – прва је Францускиња која је освојила Оскара, са супругом Ивом Монтаном обилазила је комунистичке земље у доба хладног рата, друговала је с уметничким величинама попут Артура Милера, Пабла Пикаса или Луиса Буњела. Енергично се борила за окончање свих ратова, била заговорник за заштиту људских права и слобода, и иако су јој левичарски ставови правили велике проблеме у каријери, никада их се није одрекла. При том никада није била члан Комунистичке партије.
Да ли је била члан Комунистичке партије?
– Слагали смо се са њима у многим стварима. Готово у свему. Али ни Ив ни ја никада нисмо припадали Комунистичкој партији – написала је у аутобиографији “Носталгија није што је некад била”, коју је написала 1976.
Изузетне лепоте у младости, Симон никада није робовала изгледу или моди, те је одабрала да стари достојанствено, што је објаснила у једном од последњих интервјуа.
Није крила године, боре и килограме
– Као и сви људи, и ја старим. То, наравно, није привлачно, али никада нисам имала потребу да прикривам године, боре и килограме. Старим као што старе све жене на свету и у томе не видим ништа лоше, а поготово ништа срамотно. Зашто бих се онда трудила да изгледам младо кад, једнако као и сви око мене, знам колико ми је година. Наравно, то не значи да ми је свеједно како изгледам, али на мојој скали приоритета то свакако није тако високо као што је то уврежено међу филмаџијама.
Била је Јеврејка, рођена у Визбадену
Рођена је као Симон Анријета Шарлота Каминкер 25. марта 1921. у немачком Визбадену. Њен отац, Андре Каминкер, пореклом пољски Јеврејин, био је војни официр који је радио као преводилац у Лиги народа, својеврсној претечи Уједињених нација. Али, кад се 1920. оженио Жоржет Сињоре, Францускињом и католкињом, навукао је на себе бес породице, па Симон и њена два млађа брата Ален и Жан Пјер никада нису упознали деку и баку с очеве стране. То је, потпуно природно, код Андреа и Жоржет изазвало још већи отпор према вери, па су децу одгајали као агностике.
– Била сам још девојчица кад ми је отац говорио како никада не смем људе вредновати према конфесији којој припадају – написала је у својој аутобиографији.
Бег у Француску
На жалост, многи у Немачкој нису тако размишљали. Нацизам је почео да се незаустављиво шири, а то је укључивало и прогон Јевреја, па се породица преселила из Визбадена на периферију Париза, тачније, у место Нели на Сени. Каминкерови су у Француској нашли мир, али не задуго.
Пред Други светски рат семе зла постепено је почело да захвата и Француску, а због очевог јеврејског порекла породица се поново нашла на мети људи који су се, у недостатку смислених аргумената, водили оним шта је ко по вери. Размере тог лудила убрзо су достигле толики ниво да је Андре морао да побегне у Велику Британију, па је у Лондону радио као преводилац и уредник на радију ББЦ – “Фри Френч”.
Радила је у новинама
Одласком оца одговорност да брине о мајци и браћи пала је на Симон, те се за плату од ондашњих 1.400 франака запослила као асистенткиња главног уредника дневних новина “Ле нуво темп”, десничара Жана Лишера, с чијом је кћерком ишла у школу. Иако се није слагала са уређивачком политиком, то је био једини начин да обезбеди приходе породици. У исто време, Жоржет је синове преобратила на протестантску веру, али Симон је одбила да то учини. Мајци то никада није замерила јер је била свесна да су у то време Јевреји нестајали преко ноћи, а и сама је 1941. одлучила да одбаци презиме Каминкер и задржи само мајчино девојачко – Сињоре.
У то време почела је да се креће у уметничким и интелектуалним круговима, најчешће у култном “Цафе де Флоре”, на булевару Сен Жермен, где је, између осталих, упознала Пабла Пикаса и браћу Превер, али и Клода Жаежеа, члана француског Покрета отпора и припадника анархистичке групе “Оцтобре”, која се жестоко борила против идеје Трећег Рајха, а нарочито рата као начина решавања било каквих сукоба међу државама. У таквом окружењу млада Симон је процветала, а људи с којима је делила уверења охрабривали су је да оствари жељу коју је, због егзистенцијалних разлога, дубоко потискивала у себи – да постане глумица.
Одлука да промени професију била је врло храбра, посебно јер јој је посао у “Лес ноувеауx темпс” ипак давао неку сигурност.
– “Идем на филм. И још ћу вам рећи господине: све ће вас стрељати”. Насмејао се, пожелео ми срећу, пољубио и рекао: “Затреба ли ти нешто, знаш где ћеш ме наћи”. Био је млитав, слаб, покварен, леп и великодушан, а тада бих чак, са тек стеченом строгошћу, рекла и да је подлац. Данас то више не могу рећи јер знам да је умро с цигаретом на уснама, кличући пред водом за стрељање: “Живела Француска” – описала је у својој биографији одлазак из новина и опроштај од Лишера.
неко време давала часове из латинског, немачког и енглеског. Уз велике напоре, пошто је неко од комшија проказао породицу као Јевреје, Симон је некако успела да браћу и мајку пресели у Валре, где су остали до краја окупације, и где је Жоржет радила као настојница у болничкој перионици.
Да постане глумица наговарао ју је и Данијел Желен, студент париског конзерваторијума, с којим је имала бурну, али кратку везу. Желен је касније у аутобиографији описао Симон као најимпресивнију жену коју је икада упознао.
– Била је бритког језика, невероватне интелигенције, духовита, пуна живота и имала је особину због које нисте могли да се не заљубите у њу. Наша веза би сигурно потрајала дуже да сам ја у то време био зрелији. Нисам јој био ни до колена.
После Данијела, Симон је започела романсу са двадесет година старијим интелектуалцем и чланом групе “Октобре” Марселом Дијамелом. Али, он је био у браку и није показивао намеру да се разведе. Штавише, супрузи Жермен је признао везу са Симон, што је она врло толерантно поднела и стпљиво чекала да се њен муж “охлади”.
Дуг пут до првог брака
Ипак, брже се “охладила” Симон, и то због четрнаест година старијег глумца и редитеља Ива Алегреа, такође члана “Октобера”. Веза с њим била је дубока и бурна, али и професионално подстицајна. Наиме, Алегре је помогао Симон да дође до неколико мањих улога, што је 1943, кад су почели да живе заједно, било веома тешко. Наиме, због јеврејског порекла Симон није могла да добије глумачку радну карт.
Прве улоге су биле споредне
Иако су прве улоге Симон Сињоре биле споредне и трајале по неколико минута, раскош њеног талента и расну лепоту брзо су уочили филмски редитељи и до краја рата постала је име о којем се говорило с поштовањем. После ослобођења Француске каријера јој је кренула још брже узлазном путањом, посебно после улоге проститутке у филму “Деде из Антверпена” (1948).
У међувремену јој је било узбудљиво и на приватном плану – Алегре је формално и даље био у браку иако годинама није живео са супругом, што је Симон знала и није јој представљало проблем. Али, проблем се јавио кад је глумица 1945. остала у другом стању – Ив је био отац, али француски закон није дозвољавао да ожењени мушкарац призна ванбрачно очинство. На жалост, дечак којег је родила преминуо је девет дана по рођењу због небриге медицинског особља. Губитак јој је тешко пао, али Симон је била млада и здрава и другу трудноћу је лако изнела.
Ко је отац њене ћерке?
Кћерку Катрин родила је 16. априла 1946, али питање очинства и даље је било проблем. У изводу из матичне књиге рођених у рубрици “отац” уписано је “непознат”. Алегрови родитељи, иначе припадници париске буржоазије, држали су се по страни, док је Симон била извргнута руглу малограђана који су тврдили да јој улоге проститутки на филму најбоље леже јер тада најмање глуми. Упркос томе, ниједном није изгубила веру у себе, нити је такав презир утицао на њен однос према детету и партнеру.
Најзад, после дуготрајног бракоразводног поступка, 1949. Ив је коначно стекао услове за склапање новог брака и пар се после шест година заједничког живота напокон венчао. Иронично, глумица је у браку с човеком с којим је живела толике године остала тек неколико месеци, а главни кривац био је један други Ив.
Наиме, у августу 1949. Симон је летовала у Сен Пол де Вансу, месташцету на Азурној обали, где је сасвим случајно упознала певача и глумца Ива Монтана. Он је био дете Ђованија Ливија, сиромашног чистача јеврејског порекла из места Монсумано Терме у Италији, одакле је побегао од фашизма.
Дошавши у Француску, променио је своје име Иво Ливи у Ив Монтан и неко време радио на доковима Марсеја, све док га, током једне посете Паризу 1944, није открила икона француске шансоне Едит Пјаф. Она му је неко време била муза, потом ментор, све док нису постали љубавници. Али веза није дуго потрајала, посебно јер је млади Монтан постајао све популарнији код жена.
Човек њеног живота
Страст између њега и Симон била је толико јака да је глумица одлучила да напусти супруга.
– Најболнији тренутак мог живота био је дан кад сам изгубила сина, а одмах после тога, једнаким интензитетом, патила сам што сам морала напустити Алегреа. Он ми је неизмерно много значио, али знала сам да нећу моћи да му погледам у очи без стида ако останемо заједно. Заљубила сам се и нисам могла против себе.
Крајем 1949. Симон се развела од Алегреа, и једва недељу дана касније, 22. децембра, удала за Монтана. Пар се убрзо после венчања уселио у стан на Плас Дофин 15, у којем су остали све до њене смрти 1985.
Осим страсти према уметности, Монтан и Сињоре имали су још пуно тога заједничког: обоје су били левичари и ватрене присталице забране нуклеарног оружја, па су међу првима 1950. били потписници петиције којом је од великих сила тражено да престану са гомилањем наоружања, такозваног “Стокхолмског апела”. Такође су се противили рату у Алжиру, интервенцији САД у Кореји и усељеничкој политици Француске. Све то није могло да прође без последица. Наиме, кад је 1952. амерички филмски маг Хауард Хјуз видео филм “Златокоса“, за који је добила прву од три награде БАФТА, понудио јој је да сними филм у његовој продукцији, остављајући јој слободу да постави услове какве жели. Али, администрација САД јој због левичарског опредељења није дала визу за улазак у земљу.
Пут у високо друштво
Зато су јој врата комунистичких земаља била широм отворена, те је тако у Источној Немачкој снимила са Монтаном филмску верзију комада Артура Милера “Вештице из Салема”, за коју је сценарио написао Жан-Пол Сартр. Такође, Ив је позван да крене на велику турнеју по Источном блоку, а пар је трпео велике притиске да то не учини, а колебали су се и због совјетске интервенције у Мађарској. Ипак, одважили су се да крену на пут, и то највише као знак пркоса на бројне уцене јавности и политичара.
После повратка у земљу Симон је добила позив да у Великој Британији сними филм “Пут у високо друштво”. Остварење Џека Клејтона постигло је огроман успех на Острву, али мало ко се надао да ће постати огроман хит и с друге стране Атлантика. Разлог за срећу помутила је породична трагедија – 1958. њен брат Жан Пјер, снимајући документарац о рибарима на Атлантику, доживео је несрећу и утопио се, а Симон је то тешко поднела.
Годину дана касније, кад је после смрти злогласног сенатора Макартнија у Сједињеним Америчким Државама најзад престала хајка на левичаре, Ив Монтан је добио понуду да наступа на Бродвеју. Овога пута Сињоре је кренула на пут с њим као међународна звезда, а не као “групи”, како је себе описивала током боравка у Совјетском Савезу.
Пар је првобитно добио визе до децембра 1959, али Монтанов шоу је постао огроман хит, а поред тога је добио улогу у филму “Хајде да се волимо” уз Мерилин Монро, па је боравак у САД продужен – таман толико да почетком 1960. Симон постане прва француска глумица која је освојила Оскара, и то захваљујући улози у “Путу у високо друштво”, побеђујући конкуренцију коју су чиниле Дорис Деј (“Шапутања на јастуку”), Одри Хепберн (“Прича о опатици”) и Кетрин Хепберн и Елизабет Тејлор (“Изненада прошлог лета”).
Током другог боравка у Холивуду, док је Ив снимао филм с Мерилин, Симон се дружила с њеним супругом, књижевником Артуром Милером, којег је желела да упозна још док је радила на “Вештицама из Салема”.
– Из бунгалова број 21 чула сам звук Милерове машине за куцање. Мерилин је била у студију од пола шест ујутру, Монтан од пола осам. Око пола дванаест врата мог комшије би се отварала и онда би он покуцао на моја. Био је то обред. “Скувао сам нам кафу”, говорио је Артур. Слушао је мој програм за тај дан. Разговарали смо, испијали кафу. Онда сам ја одлазила у сусрет новим открићима, обећавајући да ћу му све испричати крајем дана. Артур се враћао својој машини за куцање – описала је у својој аутобиографији свакодневни однос с великим писцем.
Однос са Мерлин Монро
И са Мерилин је имала леп однос. Виђала би је сваке вечери после снимања док је она седела са Артуром. Било је то, како је записала: “време мог дневног извештаја, време за чашицу доброг вискија, време кад је Артур најрадије приповедао занимљиве приче из давне или блиске прошлости земље која је била његова и коју сам тако мало познавала”. Мерилин би им се придружила после туширања, ненашминкана, без вештачких трепавица, босонога, а Сињоре ју је упоређивала с најлепшим сељанкама продавачицама на тргу “Иле-де-Франце”, смештеном на Де ла Сите, једном од два острва на Сени у Паризу о којима се певало вековима.
Швалерисање Ива и Мерлин?
Пријатељство нису могли да наруше ни сензационалистички написи америчких таблоида да Монтан има аферу са Монро, иза којих је стајала Хеда Хупер, неуспела глумица која је постала колумниста и својим текстовима вршила терор над становницима Холивуда.
– Не чудим се што јој се Ив свидео. И ја сам заљубљена у њега, па је разумем. Жена има добар укус – одговорила је Симон на писања у медијима.
Иако је шездесетих и седамдесетих година прошлог века могла да бира улоге и редитеље (тако је 1966. поново била номинована за Оскара, за улогу контесе у “Броду лудака” Стенлија Кремера), Симон је остала верна кинематографији Старог континента. Један од највећих успеха постигла је 1977, освојивши Цезара за улогу остареле мадам која брине о деци проститутки у “Мадам Роза”.
Ипак, од 1975. здравље је почело да јој се урушава. Повукла се у осаму свог стана на обали Сене и написала већ поменуту аутобиографију 1976, а потом 1985. и роман “Адиеу Володиа” о прогону Јевреја у Француској за време Другог светског рата, који је добио сјајне критике. Писање јој је доносило велику радост, упркос томе што је имала озбиљних тешкоћа с видом због пропадања мрежњаче, па је роман завршила разабирући тек сенке. Напор је тим био већи што је већ озбиљно била болесна од рака панкреаса.
Сахрањени су заједно
Преминула је 30. септембра 1985. у свом дому, а до последњењег тренутка поред ње су били кћерка Катрин, унука Бенжамена и Ив Монтан. Дан касније је левичарски лист “Либератион” освануо с најпримеренијом насловницом – преко целе стране је била њена фотографија, а у дну је писало само “Симон”.
Сахрањена је на чувеном париском гробљу Пер Лашез, а шест година касније поред ње је сахрањен и Ив Монтан.
