Кад идуће године телевизија у Београду обележи 60 година постојања и наш познати редитељ ће заокружити својих шест деценија рада.
У аутобиографској књизи „Држећи се за ваздух“ наш прослављени редитељ Здравко Шотра је написао да се никад није ни за шта отимао, осим да му се дâ да ради. Судећи по томе колико је створио – отимао се добро. Тешко је и набројати шта је све створио, режирајући не само драмске и серијске, него и забавне, документарне па и дечје програме на телевизији. Многа од његових дела постала су антологијска. Пре свега серија „Више од игре“, легендарни шоу-програм „Образ уз образ“, филмови „Лајање на звезде“, „Браћа по матери“, „Косовски бој“…
Од 2000. године је формално пензионисан, а на питање како му је у пензији, одговара:
– Којој пензији? Ја читаво време радим, можда и више него икада. Мој радни век контринуирано траје од дана оснивања телевизије у Београду. Идуће године ће се обележити 60 година те куће, па ћу и ја, ако Бог дâ, заокружити својих шест деценија рада.
Да ли се заправо уметник уопште и може пензионисати, посебно неко као ви, ко је радио тако дуго и много?
– Сликар, писац, као и сваки уметник који ствара сам, може остати активан до последњег атома животне снаге. Али режија је нешто другачија. Она је у ствари производња у којој редитељ остварује дело тако што обједињује рад десетина сарадника. Посао је напоран и исцрпљујући, па се зато нормални редитељи нормално пензионишу. У тренутку кад су прихватили мој сценарио о Лази Костићу и дали одобрење да почне снимање, ја сам се нашао у дилеми хоћу ли физички издржати такав напор. А изгледа да се у таквим тренуцима организам сам од себе ресетује, да надође адреналин. Читаво време рада осећао сам се добро, а чим је серија завршена, одмах поче понешто да ми шкрипи.
Доста пензионера живи тако што гледа како да прекрати време и да им прође дан. Можете ли ви тако да живите или морате да радите нешто конкретно?
– Некад се нађе нешто конкретно, а кад тога нема, волим да смислим и какав физички рад. Ниједног се не либим и сваки ми добро чини. Дотерујем нека сценарија, ко зна… Редовно доста пешачим.
Недавно се завршило емитовање серије „Santa Maria della Salute“, али навикли смо да од вас увек очекујемо и нешто ново. Шта да очекујемо овог пута?
– Нема више побогу шта да се очекује. Хоћете ли да вам покажем крштеницу? Додуше, не бих се заклео у то. Давно је било време да затворим радњу, али ђаво ми не да мира. Имам у компјутеру доста сценарија, али немам више снаге да људе убеђујем да нешто треба да се ради. За „Санта Марију” сам мољакао три године, а ја, што би рекла Десанка Максимовић, немам више времена.
Шта године у којима сте доносе, а шта узимају човеку?
– Године узимају доста, али нешто и остане. Међутим, не само што много тога човеку више не приличи, него што за много тога више и није кадар. Зато треба тражити утеху у ономе што те године доносе, дакле, мање је непотребних комуникација, све време овога света је ваше, расуђујете с доста драгоцених сазнања о животу, користећи такозвано животно искуство. Само ту постоји опасност да човек помисли како је посисао сву мудрост, па стане да дели „мудре” савете на све стране, као што је онај Чеховљев пензионисани жандарски наредник отишао у своје село па почео да дави људе, попујући и заводећи ред. Ја често ухватим себе да попујем, чак и непознатим људима. А кад се све сабере, унуци су највећа радост у овим годинама.
Шта мислите да вас је одржало виталним у деветој деценији живота, генетика, пуно рада или нешто треће?
– Мислим да нећу рећи ништа ново ако кажем да је рад оно што одржава виталност човека и да нерад делује супротно. Притом се не мисли на робовски рад, већ на рад у коме се човек добро осећа и у коме се остварује. Бавио сам се послом који је тежак, сложен и одговоран, али имао сам срећу да сам радио оно што сам од ране младости желео, оно у чему сам се лепо осећао.
Пише Раденка Марковић, фото E-stock/Борис Мирков
