Идеална визија пензионерског живота, виђена у филмовима или током шетњи светским метрополама, у којој насмејани старији људи путују широм планете и раде све оно за шта раније нису имали времена и новца, код нас махом спада у маштање.
Суочавање са трајним окончањем радног односа врло брзо боји и нежељено, треће осећање – страх.
– Културолошки, наши људи најчешће једва чекају да оду у пензију и бескрајно се радују том тренутку. Након тога, „медени месец“ са пензијом брзо прође, а затим следи питање: „Где сам то журио?“ – каже Радмила Урошевић, социолог, социотерапеут, едукатор и аутор више књига о социологији старења.
То се не би дешавало да људи имају спремну личну стратегију припреме за пензију и да су осмислили садржај пензионерских дана. У просеку, тек сваки четврти суграђанин има план шта ће радити кад оде у пензију.
– Сваки одлазак у пензију је финансијски удар на животни стандард, а затим и социјални који можемо назвати и социјалним „лапотом“ јер се појединци и друштво понашају слично према пензионерима – каже Радмила.
Друштво се одриче драгоценог професионалног знања и искуства сениора, а они одустају од очекивања од самих себе. Дакле, притисак који трпе пензионери је двострук – одозго и одоздо. Ову ситуацију у нашем друштву у новој књизи назвала сам „Старење без аутоцензуре“.
– Пензионерима треба подршка и помоћ да би се осетили равноправним члановима заједнице, да су некоме потребни и да имају право на своје потребе. Потребна им је менторска подршка професионалаца који ће артикулисати њихово знање, искуство и идеје.
