Отац Михаило, игуман манастира Јовања код Ваљева, има одличну идеју за сениоре, који би требало да нађу нови смисао живота и схвате да су и по престанку радног односа овом друштву и те како потребни.
Леп пролећни дан. Игуман Михаило нас дочекује одморан и спреман за разговор, иако је пре само пола сата стигао из Београда. Није уморан. Или то макар не показује. Већ седи у дворишту, пије кафу са људима који су дошли пуни наде да ће им некако помоћи. А он то и чини. Сугестивном причом не да вам ни за тренутак да помислите да је болест та која може да вас надвлада.
Познат је игуман Михаило и по томе што организује и води туре до Егеја, на исцељење болесних. Каже да је својим очима гледао како болесни постају здрави. Знају га људи и по томе што је увек отворен за разговор, што је у свом говору врло директан, сугестиван и духовит.
Неко га зна и по томе што је рођени брат нашег, а светски познатог глумца Милоша Биковића, који кад год има времена наврати код брата у ову лепоту од природе – манастир Јовању код Ваљева.
Репортера магазина Пензија игуман Михаило дочекује уз кафу, лековиту изворску воду и „најбољу крушку коју је икад пробао“.
И мада је до пре два минута говорио о највећој пошасти данашњице – канцеру, и о томе како ми нашом чврстом вером можемо да отерамо ту злокобу и не дозволимо јој да нас обузме – уз добре мисли и исправну исхрану – игуман зна да нас интересује идеја коју он има и да нас занима позив који жели да упути свим пензионерима.
Одмах се и пребацује на причу о томе.
– Е, то ће ми бити главни програм у кампањи кад се будем кандидовао за председника – почиње духовито игуман Михаило. – Само на то пуцам. Мада још нисам смислио име партији, али има времена.
Са шале одмах прелази на озбиљну тезу.
– Ми имамо два проблема истовремено – белу кугу, наталитет с једне стране, а с друге празне манастире. Та два проблема на први поглед делују супротстављено. Али нису. Србија има скоро два милиона пензионера! Када би само пола одсто пензионера отишло у манастир, то би било 10.000 људи. Па то је армија монаштва! А заиста има људи који више никоме не требају. Зашто да одлазе у старачки дом? Како се осећа родитељ, отац и поготову мајка када их дете, при здравој памети и телу, одведе у старачки дом? Која је то порука за родитеља? – пита се игуман Михаило и додаје:
– Ево, ја ћу да је преведем. Значи, немам стрпљења да сачекам да умреш, а толико сам хуман да нећу да те убијем, па те онда водим на гробље живих. Јер шта човек који оде у старачки дом може још да очекује од живота? Која је њему светла тачка после тог тренутка? Нема је – закључује игуман и наставља:
– Притом се кунемо да смо потомци Немањића. А Немањићи су скоро сви били породични људи. Кад су подигли децу на ноге, споразумно су одлазили у манастире и почињали нов живот. Тако су добијали нови смисао и доживљавали дубоку старост. Кад су владари и кнезови одлазили у манастире, народ је следио њихов пример. Ако може свети Стефан Немања да иде у манастир, па могу и ја као сељак, зар не. Кад подигнем своју децу и све им обезбедим, одох ја да се молим Богу. За мене и за вас и за наше претке, а и да задужим девет колена унапред. Јер кад неко заврши живот као добар монах, он је искупио девет колена унапред и задужио богатством духовним девет колена. Значи, следећа поколења која се рађају у његовој лози рађају се као духовни богаташи и кнезови захваљујући њему.
Игуман причом и идејама држи пажњу, само се повремено „у хармонији“ чује концерт птичица из околне шуме, које прекидају, како игуман рече, „раштимовани“ папагаји, који, између осталог, красе манастирско двориште.
– И сад пазите, узео сам у обзир само пола одсто пензионера – брзо се враћа својој идеји игуман. – Они би требало да испуњавају само два услова: први је да воле Бога, да воле да се моле Богу, и други је да су релативно нормални, јер данас нема никог апсолутно нормалног. Преживевши све до сада што смо преживели, а бити неокрњен, то значи да нисмо од крви и меса. Значи, сви смо мање или више ненормални, али важно је само да својим проблемима не угрожавамо друге. То је основни услов да би се живело у заједници.
Ако би се ова игуманова идеја спровела у дело, српски манастири би били пуни, а људи којима одлазак у пензију тешко пада осетили би да су још некоме потребни. На питање зашто ти људи не долазе, игуман као из топа одговара:
– Зато што немају информацију да су добродошли. Нема везе колико човек има година. Манастиру не требају радници него молитвеници, јер ми можемо радника да платимо, али не можемо да платимо онога ко ће да се моли Богу. И он то може да ради и из кревета ако је непокретан.
– А сад шлаг на торти за моју кандидатуру – беседи даље игуман. – Пензионери који дођу не остављају пензије у манастиру већ је завештавају својој деци или, ако их немају, породици која је у оснивању, и тако доприносе расту наталитета.
Једним ударцем две муве, шали се игуман, мада то јесте тачно. Манастир Јовања може да прехрани 20 монаха, а та пензија ће можда некога да стимулише да дође на идеју да роди још једно дете.
– Па, мало ли је?! – закључује игуман и открива да он, онако тајно, већ тај план спроводи, јер манастир, и данас кад нема игумана, почива на пензионерима.
– Јеромонах Арсeније је цео живот био зидар, ове стубове на капији је он зидао. Додуше шест месеци, али нема везе, где журимо. Ми смо у вечности, шта има везе. А Теофил је дошао са 82 године у манастир. Годину је био искушеник, као и Арсеније, и онда сам их заједно замонашио, Теофил је имао 83, а Арсеније 62.
Јако је важно, вели игуман Михаило, да ова информација допре до што већег броја пензионера, јер већина њих мисли да није више никоме потребна. А то није тачно, они су неопходни, њихово животно искуство је од велике драгоцености.
– Свети оци кажу да је црква јака колико је јако монаштво. А држава је јака колико је јака црква. Из чега таутологијом следи да је држава јака колико је јако монаштво. Судећи по тренутној ситуацији, то је сачувај Боже. Али ако би ови људи дошли у манастире, постали бисмо одједном, изненада, стуб државе. Војска која се моли Богу – објашњава игуман Михаило.
– Знате колико је лепо када седа брада прошета манастиром. Само као украс. Старци су основа, без њих шта ћемо? А шта западна цивилизација немуштим језиком поручује када човека шаље у пензију? Ниси више ником потребан. Готов си. Ето, то му каже. Култ стараца данас постоји још само у цркви. Ту се старци поштују, упијају се савети од њих. Када друштво некога шаље у пензију, невербално му говори: ниси нам више потребан. А човек је 40 година био везан за посао, и свој идентитет је везао за то. По одласку у пензију врло брзо умире. Мисли да више никоме не треба. Уместо да дође у манастир и да буде цењен. Да се осећа корисним. Да буде радостан, безбрижан – говори игуман Михаило и још једном позива пензионере да дођу у манастире, јер ће ту наћи нови смисао.
Лагано пада мрак и морамо игумана да оставимо да се мало у миру одмори. Прати нас до манастирске капије, оне на којој је Арса шест месеци зидао стубове, благослови нас и позива да поново дођемо.
И хоћемо. У нади да ћемо тада радити репортажу са пензионерима до којих је овај практични позив оца Михаила заиста и допро.
Текст и фотографије Катарина Јоковић
