У eмоционалном спремнику Петра Жебељана брижљиво је сложено виђено и проживљено с ове стране живота, где се, уз мало дара и добре воље, могло запазити све драгоцено што нам је творац подарио, а да би слика света изгледала како људском створу потребује.
У радости и тузи – у посебним приликама, кад је чула потребно испунити мирисом, бојом, звуком, покретом, кад је потребно потражити и пронаћи одговор за све ово или оно, без чега би свет био потпуна празнина, појављују се Жебељанове ФЛОРЕ И ФАУНИ као својеврсна транслитерација, којом бираним, покадшто и давно заборављеним речима, ближи ововременом читаоцу душу биљака и животиња: пчелињи пој, боју цвета по коме неимари, или шум багрема – при збуњујућем и све суровијем цивилизацијском убрзању. Тако се учинио једним од ретких изузетака који, како примећује Радивоје Константиновић, представља новину у савременој српској поезији и могао би бити виђенији пример ствараоца који затајеном језику природе даје смисаоно тумачење.
Жебељан уме да се загледа, да ослушне, да толкује знаке које врабац оставља на прозорском окну, или кукавица злоказница која најављује немиле догађаје – најчешће нечију смрт. Своје опсервације Жебељан је, како рекох, брижљиво слагао и приказао свету као поруку, нимало белоданију од оне коју је ко зна колико пута одгонетао, на пужевим рошчићима окренутим на све четири стране света.
Могла би се пажљивим читањем открити и Жебељанова питалица: постоји ли у том паралелном свету, с којим делимо све мање кисеоника, нешто што би се могло назвати судбином, губитком или добитком у посебности која ни људског створа није заобишла.
У времену у коме већ неколике генерације нису у стању да опишу животињу чије млеко пију, ова књига би могла да буде својеврстан азбучник природе у којој се, кажу мудрији, крију објашњења за све и свја. Књига ФЛОРЕ И ФАУНИ је јединствен поетски идиолект, непобитно супротстављен увелико трулој потрошачкој идеологији. Они који настоје да сачувају дигнитет свеколиког природног окружења могли би у овој књизи да нађу занимљиве и сасвим одрживе подстицаје, да место за живот учине бољим и сагласнијим од овога у коме трајемо отуђени од окружења и себе самих.
