1 . Уговор о доживотном издржавању
Једна од великих табу-тема међу најстаријима је уговор о доживотном издржавању који, уколико је потписан са правом особом у право време, може да реши већину проблема сениора. Наиме, увакав уговор спречава свађу око имовине између наследника и, аутоматски, доноси захвалност и бригу наследника одређеног за живота. Међутим, проблем настаје када године живота прекораче вредност имовине, па наследници постају нервозни, незахвални и неодговорни према особи о којој треба да брину.
Правници у шали кажу да је лакше развести људе него раскинути уговор о доживотном издржавању, али то је, ипак, могуће. Уговор се раскида уколико наследник старију особу занемарује, шиканира, игнорише, а поготово ако је злоставља.
Дакле, приликом потписивања уговора старија особа треба конкретно да наведе шта очекује од наследника, јер се ништа не подразумева. Наиме, и наследници старе и мењају се њихове животне околности.
Није поштено ни да старија особа крије да је потписала уговор са једним од чланова фамилије о доживотном издржавању. Најбоље је отворено разговарати са свима и видети ко је, заиста, спреман и има могућности да преузме бригу.
- Злоупотреба картица
За разлику од старих банкарских картица, када је било неопходно овлашћење власника рачуна, са новим, кредитним то није случај. Тачније, свако коришћење туђе картице сматра се злоупотребом. Међутим, често власници саопштавају ПИН код својој деци, обично у тренуцима болести или када хитно нешто треба да се плати. Оног момента када дете дозна ПИН код, картица више није безбедна, јер са њом може да на сваком банкомату подигне новац или плати у било којој радњи.
Пензионери по некада примете да им недостаје новац са рачуна који су мислили да имају, а када деца скидају по мало – родитељи тешко примете злоупотребу. Они који сумњају на децу тешко могу да докажу. Од срамоте већина родитеља о овоме не прича.
Најбољи начин да се пензионер осигура да му нико неће користити картицу је да у банци рачун веже са мобилним телефоном. Наиме, чим се нешто плати картицом – на мобилни телефон стиже порука са подацима где је плаћено, шта и на којој локацији.
- Заљубљивање и нови партнерски односи
Док је човек жив може да се заљуби. Тачније, то је нешто најлепше што може да се догоди једној особи у позним годинама. Заљубљеност доноси полет, боља осећања, ведрије расположење и већу бригу о себи и свом изгледу.
Нажалост, сениори нове партнерске односе крију од деце, јер немају разумевања. Деца су увек себична и прво мисле на себе, а нова особа у животу родитеља, не само што каља слику на изгубљеног оца или мајку, већ доводи и у питање наследство.
Са децом треба разговарати и не треба крити, али их треба и припремити на нову особу у њиховом животу. Сениор треба да инсистира да се плаши самоће, да често зове децу, како би полако схватили да је боље да родитељ има неког него да све „падне“ на њих. Такође, доста ће помоћи разговор о наследству, јер сва деца мисле да нова особа улази у живот њихових родитеља из задње намере – да их наследи!
- Располагање финансијама и трошење новца
Већина родитеља не осамостали своју децу и они читавог живота рачунају на финансијску помоћ. Овај циклус зависности се не прекида ни када деца постану родитељи, већ напротив настављају да планирају живот са новцем пензионера, који имају редовна примања.
Пошто родитељи увек несебично дају новац и „ваде“ децу из финансијских проблема, када пожеле да нешто приуште себи – деца се буне. Одлазак здраве особе у бању не непотребно, нови капут не треба неком ко иде само до продавнице, нова протеза код приватника је скупа… Наредне годне најсиромашнији пензионери ће добити два пута финансијску помоћ од државе, а многа деца у четрдесетим година већ планирају на шта ће их потрошити.
Стари ћуте да се не би сукобили јер мисле да ће дете бринути о њима. Међутим, дете у пуној снази које не зарађује довољно и троши пензију родитеља није особа која има саосећања. Најважније праивло испуњеног живота је не заборавити на себе!
- Страх од дома
Највећа табу теба међу пензионерима је страх од дома. Већина замишља ово место као последњу станицу пред крај живота.
Нажалост, у Србији постоји само неколико домова у којима се старе особе осећају добро и у њима живе као у хотелима, ослобођени свих брига, а са могућношћу дружења и богатог социјалног живота. Пошто многи и по две деценије проведу затворени у свој стан испред телевизора, без контаката и квалитетно испуњеног времена, пропуштају прилику да искусе дом како је, уствари, замишљен. Дакле, одлазак у дом као немоћно и непокретно лице коме је потребна нега 24 часа дневно, није права слика ове установе. Треба посетити пријатеља у дому или отићи на догађај који организују, јер је то најбољи начин да се види права слика ове установе.
