Имам 65 година и не падају ми лако. Бринем о мајци од 85 година и њеној сестри. Треба да ускладим своје снаге и жеље у послу са другим обавезама. Важно ми је и време које проводим са унуком и ћерком. Све мање налазим времена за себе. Веселе сам природе, волим људе и верујем им, али прија ми и да се осамим, каже на почетку разговора за Пензију Снежана Савић, глумица и певачица.
На позоришној сцени је најрадије и најчешће, а има и певачке ангажмане кад их се зажели.
Прву песму „О каква ноћ“ снимила је 1983. и стекла богат репертоар хитова народне музике. Ћерка Анита (37) подарила јој је унуку Нину (7).
Како вам је распоређено радно време?
– Одувек сам радохолик. У глумачком послу је тешко наћи меру, али је и луксуз да много одбијаш улоге. Пре сам их чешће одбијала. Сада имам неколико позоришних рола због којих сам често на гостовањима. Ангажована сам и за певачке наступе. Префорсирам се послом, па застанем и паузирам неко време јер морам да ослушкујем и своје године.
Која вам је најдража глумачка сцена?
– Позориште. То је најприродније станиште глумца јер тражи аутентичност и пуноћу у дару и харизми. На филму може и натуршчик да игра. Телевизијски екран је златна средина за глуму.
Која вам је била прва ТВ улога?
– На четвртој години студија глуме добила сам прву ТВ улогу – Коштану. За тај задатак сам учила песме тешке за певање, па су неки људи били сумњичави да ли ја певам или је плејбек. Дотад сам певала за своју душу са колегама у нашем оркестру на глумачкој студентској класи: Љиљаном Стјепановић, Златом Петровић, Лазаром Ристовским. На пример, Богдан Диклић је свирао бубњеве, а Радош Бајић хармонику.
У којој позоришној представи сте први пут заиграли?
– Глумила сам у монодрами „Петријин венац“ у Атељеу 212. Уследиле су улоге у комадима „Осећај срце“, „Материјалисти“, „Станоје Главаш“. Кад се десила велика потражња за мојим певањем, отишла сам у Америку и оставила глуму на неко време.
Да ли вам је тада глума недостајала?
– Јесте, глума је уживање и мање је напорна од певања, иако је и врло захтевна. Али певање ми је било много исплативије. Певање је рударски естрадни посао. Сада певам и глумим колико ми прија.
По чему памтите детињство?
– Рођена сам у Великој Плани. Живели смо у кући са двориштем поред железничке пруге. У дворишту је било дрвећа и воћа, а из задруга су долазили људи да откупљују воће. То су били моји безбрижни пасторални дани. Велике породице са неколико генерација под истим кровом, којих је пре било много више, имале су много хуманији начин живота него овај данас, усамљенички и отуђенији. Данас готово свако брине само о свом комфору, па је питање да ли ће имати икога да му пружи чашу воде под старе дане.
Ко вам је тада била посебно важна особа?
– Моја тетка Слободанка је свега шест година старија од мене и одувек сам била везана за њу. Увек се дотеривала и била је згодна дама која је пратила моду. Није се удала и била је деци омиљена тетка у фамилији. Њу сам питала за савет, била је мој гуру, алтер-его и бодрила ме је. Знала је да ме усмери, љубитељ је уметности, лепо је певала, а по струци је правник.
Шта сте маштали да будете кад порастете?
– Да постанем учитељица. Ни у сну нисам помишљала да ћу бити певачица. Глума је била подсвесна жеља, а студентски дани су ми остали један од најлепших периода у животу. У аматерском позоришту „Симонида“, на адреси данашњег Звездара театра, почела сам да глумим, поред осталих, са Јелицом Сретеновић и Љиљаном Шћепановић, а те комаде је режирао Иван Бекјарев.
Шта су вам мајка Јелица и отац Душан рекли о одлуци да постанете глумица?
– Патријархално су васпитали моју млађу сестру Ружицу и мене. Мајка се није бунила због мог избора, али отац се разочарао што сам то решила да студирам. Водио се мишљу: не треба дете да иде у глуму и треба да одабере неко „нормално“ занимање. Сестра је дипломирала на Факултету организационих наука и ради у нашој авио-компанији.
Шта вам доноси више радости на сцени – улоге или песме?
– Пре свега сам глумица, али и песма тражи емоције, па ми подједнако пружају. Срећна околност је да имам оба дара која се допуњују, лакше ми је што поседујем више професионалних и уметничких могућности. И певачи су као глумци, диван људски миље са много колорита. Много сам од њих учила.
Каријеру нисте градили таблоидним садржајима. Свесна одлука?
– Дипломирала сам глуму на Факултету драмских уметности у Београду 1976. године. У то време таблоиди нису били популарни као данас, нити је све било транспарентно као сада. Срећом.
Да ли вам се допао живот звезде?
– Никад нисам дизала нос. Афирмација је тражила да се грчевито борим за свој сценски живот, а заузврат сам добила велику љубав публике. То је обострано. Један колега ми је рекао да треба да се мало правим важна. Али никад ми то није пријало. Учила сам од великих глумаца, Мире Ступице, Зорана Радмиловића… Имамо много глумаца великана, више него редитеља. Али у уметности се мора бити аутентичан.
Да ли вам је лепота више помогла или одмогла?
– Лепота је одлична да би у почетку био примећен. Али ја сам је третирала као нешто ничим заслужено и нисам играла на ту карту колико сам могла. Није ми жао. Одувек ми је било важно да у први план ставим своје таленте, труд, вредноћу и употребим памет. Данас је лепота прецењена, а није довољна за трајнији успех.
Волели сте се и развели од уметника. Са Драгославом Лазићем, редитељем, имате ћерку Аниту. Уметност вас је спојила са мужем и на неки начин раздвојила?
– Он је пре нашег брака имао брак са двоје деце. У време кад смо се венчали нису лако прихватали уметничке парове. Ми нисмо успели у браку.
Људи верују да ви можете да бирате колико хоћете емотивних партнера. Желите ли опет да доживите љубав?
– Кад си млад више брљаш и бираш без везе, пре свега „ради“ и води те хемија. Филтер критеријума је гушћи с годинама, али љубав не може да се поручи и објасни. Нико није имун на топле људске очи. У зрелијим годинама не треба тражити страст него међусобно разумевање и топлину.
Има све више веза у којима је жена старија. Можете ли себе да замислите у таквој причи?
– То је дивна комбинација. Дивим се храбрости таквих жена, не знам да ли бих је ја имала за такав однос.
Колико вам пријају улоге мајке и баке?
– Унука Нина (7) је темпераментом сличнија мени него Анита. Нина је врло живахне нарави и кад је не видим чак и на краће време, осећам велику жудњу. Анита и ја смо сасвим карактерно различите и то поштујемо обе. Ћерку сам строго васпитала. Држала сам је под стакленим звоном, поготово за образовање, па није имала прилике да више иживи младалачку радозналост и искушења. Ја сам била штребер у школи. И радозналија и тврдоглавија у младости да спроведем своје идеје по сваку цену, па сам правила и неке глупости.
На кога највише можете да се ослоните?
– Самотњак сам, у хороскопу сам рођена у знаку Риба. То је прилично усамљенички астролошки знак. И у тешким периодима сам самостално себе чупала.
Шта мислите о естетској хирургији у сврху подмлађивања?
– Естетски захвати се много виде, нисам за радикалне промене. Сама сам свој маникир, педикир, козметичар. Користим квалитетне креме за негу коже јер утичу на тонус коже и колаген. Моја мајка је са 84 године изгледала 20 година млађе, а цео живот користи исту, јефтину крему. Генетика је важан део нашег психофизичког стања. Плаши ме старачка физичка немоћ, а не боре.
Држите ли се здравог режима исхране?
– Понекад поведем рачуна о исхрани јер сам склона хедонизму. Таблете на бази биљака ми пријају због регулисања холестерола и триглицерида. Срећом, лако регулишем метаболизам.
Шта су вам ужици?
– Ћерка ми је једном рекла да сам прилично окренута себи и то ме је повредило јер не мислим да у томе претерујем. Волим да угађам себи. Уживам у лепом амбијенту, лепом накиту, одећи. Али волим и људе у суштини. Волим и да запнем и да радим.
Да ли би вам пријала пензија без радних обавеза?
– Јако тешко би ми пала. Радохолик сам, одувек имам много обавеза и савлађујем их. У суштини су ми сада жеље веће од психофизичких могућности због година. Нико није победио старење.
Користите ли друштвене мреже?
– Имам отпор према друштвеним мрежама, са тим се лако претера па почиње да контролише људе. Новине повремено читам, готово у свим пише слично. Информације примам дозирано. Радије слободно време испуним одласком у позориште, никако интернетом.
Како се најрадије опуштате?
– Имам викендицу на Власинском језеру. Тамо налазим највећи мир, слушам гласове птичица које ме буде, пијем кафу на тераси, шетам, размишљам и маштам. Најчешће у Београду идеалан дан проводим без обавеза, код куће на Звездари, за свој мерак, у тренерци и недотерана. Осим певачице Дивне Љубојевић, у предасима не слушам другу врсту музике.
Који део Београда највише волите?
– Лион и Звездара су ми најдражи. У њој сам учила Шесту београдску гимназију, у младости проводила много времена због аматерског позоришта, и сада ту живим. Становала сам на Дорћолу, али сам једва дочекала повратак на Звездару.
Колико вас је зрелост променила у односу на млађе дане?
– Променила сам се физички, а карактер само у нијансама, он нас прати заувек. Превише сам емотивна и брижна, то ми смета, перфекциониста сам. То истроши више него што је потребно.
Да ли бисте се вратили у неки период?
– Било ми је лепо у 40-им годинама. Тада сам стекла довољно искуства и снаге за све да се осећам добро. Када се осврнем на досадашњи живот, помислим – добро је било. Само глуп и неискрен човек не би ништа променио из прошлости. Правила сам грешке и глупости које не бих поновила. Више бих се бавила позориштем, певала бих мање.
Имате ли неиспуњених жеља?
– Већих немам. Од мањих бих желела да сам чешће са унуком, да имам више новца. Човек све може ако довољно жели. Изгубљено је само оно чега се одрекнемо.
Како замишљате свој 100. рођендан?
– Не желим то по сваку цену. Ако се не измисли таблета против старења или да га успори, нисам сигурна да бих се радовала себи у 100. години у огледалу. Никад ми није било досадно. Не фолирам се и не говорим оно што не мислим. Волела бих да ме здравље послужи, сва лепота живота је у здрављу.
Пише Ана Водинелић, фотографије e-stock/Милош Рафаиловић
