Држава која је тренутно синоним за демократију, Сједињене Америчке Државе, укинула је ропство тек 1. јануара 1863, када је Абрахам Линколн све робове прогласио слободним.
Ипак, правим даном ослобођења Афроамериканци сматрају 19. јун 1865, када је војска северних држава ушла у Тексас и коначно и тамо спровела закон..
Да би постали пуноправна људска бића и престали да буду власништво својих господара, уз тежак рад, најчешће на плантажама, робови су се довијали на различите начине, а можда је накреативнији онај који је одабрао Хенри Браун.
Хенри је рођен у ропству на плантажи у округу Ловиса (Вирџинија). Као петнаестогодишњак, послат је у Ричмонд, на рад у фабрици дувана, али се сматрао срећником, јер су његови вршњаци радили много теже послове. Верује се да је имао бар једног брата и једну сестру, јер их помиње у аутобиографији „Прича о животу Хенрија Бокса Брауна“. Како је то био обичај, нашао је себи жену, такође робињу Ненси, али њихов брак није званично признат. Имали су троје деце, која су, по тадашњем закону, такође била робови. Иначе, Ненси је припадала другом робовласнику (па и њихова деца), и, иако је Браун њеном „господару“ редовно плаћао да му не продаје породицу, човек је издао Хенрија, продавши трудну Ненси заједно са троје деце другом робовласнику, на плантажу у Северној Каролини. Хенри је описао како је стајао са сузама у очима са друге стране улице, гледајући како 350 робова у ланцима пролази поред њега, укључујуци и његову супругу са нерођеним бебом и троје мале деце.
Неколико месеци касније, Браун је решио да побегне како зна и уме. Био је религиозан и припадао је Првој афричкој баптистичкој цркви, па је тврдио да му је вера у Бога дала надахнуће и храброст да смисли креативни план бекства. Потражио је помоћ од свог пријатеља из црквеног хора, Џејмса Цезара Ентонија Смита, слободног црнца који је, опет, познавао извесног Семјуела Александра Смита, белог симпатизера аболиционистичког покрета (Смитови нису били у сродству). Семјуел је, између осталог, волео да се коцка, и стога је пристао да за 86 долара (што би данас било скоро три хиљаде долара) од укупно 166 долара – колико је Браун имао – помогне у бекству. А план је био да Хенрија пошаљу поштом из Ричмонда у Филаделфију (Пенсилванија).
Да би се извукао са посла на дан бекства, Браун је опекао руку до кости сумпорном киселином. Кутија у којој је отпремљен била је димензија 0,91×0,81×0,61 метар, била је обложена грубом тканином, на њој је била исечена рупа за ваздух, а са исте стране је крупним словима написано: „Ова страна нагоре“. Све у свему, Семјуел је 23. марта 1849. године „испоручио“ Хенрија компанијом „Адамс Експрес“.
Браун је путовао разним вагонима, железничким пругама, паробродом, трајектом и на крају, доставним вагоном до Филаделфијског друштва за борбу против ропства. Током седмодневног путовања, иако је било написано и да треба пажљиво руковати, кутија је у неколико наврата окренута наопако. Хенри је написао да је „био решен да победи или умре“, јер се осећао као да ће му очи искочити из дупљи, а вене на слепоочницма су се страшно рашириле од притиска крви. На срећу, двојица мушкараца су, траживши место за седење, окренула сандук на праву страну.
Пакет су дочекали Вилијам Стил, Џејмс Милер Меким, професор Ц.Д. Кливленд и Луиз Томпсон. Када су отворили сандук, Браун је прво изговорио: „Како сте, господо?“, а онда је отпевао један псалм којим се захвалио Богу за спасење. Све у свему, од тог тренутка је Хенри добио надимак Бокс (кутија, пакет).
Брауново бекство је нагласило снагу поштанског система који је користио разне начине превоза за повезивање Источне обале. А приватна поштанска служба „Адамс Експрес“ имала је још један аргумент у корист својих тврдњи о поверљивости и ефикасности. Фаворизовале су је управо аболиционистичке организације, јер је обећавала да никада неће загледати у пакете које преноси.
Семјуел Смит је на исти начин покушао да већ 8. маја 1849. ослободи и друге робове из Ричмонда, али – већ се прочуло за систем. Смит је ухапшен, и у новембру те године осуђен је на шест и по година затвора. И Џејмс Цезар Ентони Смит ухапшен је 25. септембра, због покушаја нове пошиљке робова, али је прошао боље, јер се порота није сложила око пресуде, па је убрзо пуштен и придружио се Брауну, који се тада већ налазио у Бостону.
Хенри Бокс Браун се убрзо појавио пред Конвенцијом Друштва за борбу против ропства Нове Енглеске у Бостону, одржавши инспиративан говор, а крајем 1849. године изнајмио је уметнике за рад на креативној панорами о ропству. У априлу 1850. године панорама „Огледало ропства“ нашла се на изложби у Бостону.
Међутим, Браун није у свему остао „на висини задатка“. За његово славно бекство сви су сазнали, па и господар његове супруге Ненси, који је понудио да откупи породицу, што је ослобођени роб глатко одбио. Овај чин је био велика срамота у аболиционистичкој заједници, па се о томе није много причало.
Браун је неко време био запажени говорник против ропства на североистоку САД, али, пошто је 1850. усвојен Закон о одбеглим робовима, по којем би могли да их испоруче назад господару чак и из државе где је ропство укинуто, отпловио је за Енглеску октобра 1850. Наредних десет година обилазио је Британију са својом понорамом против ропства, наступајући стотинак пута годишње. Постао је и шоумен и глумио је у неколико драма које је посебно за њега написао британски драмски писац Е.Г. Бартон, али чини се да је његова глумачка каријера кратко трајала. Све у свему,1860-их почео је да наступа као мађионичар, где је демонстрирао и хипонозу, под уметничким именом Професор Бокс Браун или Афрички Принц.
Иначе, 1855. Браун се поново оженио Енглескињом Џејн Флојд, и основао нову породицу, и са њима се вратио у Америку 1875, где су изводили групни мађионичарски шоу. Последњи познат наступ био је са кћерком Ени и супругом Џејн у Брантфорду, Онтарио, Канада, 26. фебруара 1889. Део програма је био улазак у оригиналну кутију у којој је послат у слободу. Последњу деценију живота Браун је провео у Торонту, где је и умро 15. јуна 1897.
