Проласком кроз двери нове књиге Радомира Андрића, „Свикавање на левитацију“, читалац у све и једном кораку залази у почетак свеопште нужности и неизвесности, које се заподевају на дугој и посве невидљивој путањи људског трајања.Та кривудава путања, изникла из крика родиље, подстиче болно сазнање да сваки, па и животни пут води до ћуприје на којој се пред овим стварним, понад свега апокалиптичним светом, догађа суочење са чињеницом да само мудри могу бити неко други из трећег реда. У ствари, ту су у Андрићевој поезији они предочени и неизбежни као дах.
Философски домишљено, лирски сведено и у неколиким незаобилазним слојевима исповедно, Андрић разлистава своје осаме, апсолутно прибран у сазнању да је с ове стране све у речима а иза усудног брега, ког често помиње, у запису сачињеном у утроби мајке, где се на дан нужности умотава људско клупко, те да је у њему сваком живом створу одређен почетак и крај. Негде између тих координата лебди и непрестана запитаност – може ли се неким унутрашњим самосабирањем нешто битно изменити у потоњем тренутку који је вољом творца свима нама одређен. Није ли то оно непрестано трагање за благодарјем, а у ствари пуко сопствено заваравање, јер ће се, како Андрић каже – свако од нас из тог трагања вратити у овострани свет са сазнањем да у рукама не држи златни грумен, већ комад сивог камена. Тако суочава читаоца са чињеницом да је узалудна исповедност пред отвореним вратима, јер их можемо, како каже, отварати небројено пута, а затворити само једном, и то вољом Свестворитеља.
Смрт није полихромна: можда мења облик, али боју никако. Боја јој је и у речима и у ствари црна, и изазива, Андрић ће рећи, огреховљено дрхтање, нарочито кад се Божји створ нађе у пећини, која би могла да значи све невидљиво, присутно у њему, а што би Полифем у митолошкој свемогућности и у сопственом бесу могао очас да разбије о стеновите хриди.
Проговором о усудности људског трајања Андрић не размишља схематизовано, па када се животни графикон примакне крају, не каже да ће се, после небројених бродоломних догађања, прича завршити тако да сви живе у срећи и благостању, већ мудро преиспитује суштаство среће и неминовности краја. Пре ће се врло отворено запитати колико нам је те, ваљда само људске, уобразиље потребно да бисмо видели једни друге и у складу с тим одредили међусобно растојање. Тако нас упозорава на свеопшту отуђеност света, у којој је борба за сопствени идентитет немилосрдна и да, осим у песми, човек све више постаје осамни путник у ствари. У таквим околностима, инсистира Андрић, метафору је нужно бранити од охолости.Можда је то и једини начин да се језик искупи за све што је могао а није учинио нагињући речима и израстајући из њих. Јер, реч је између гроба и неба једино добро дато свима, једино благо којим је могућ покушај искупљења кад за то време дође.
У широком и пребогатом стваралачком распону, Андрић непрестано магијом речи, нарочито у овој књизи, непреточиво ништа претвара у нешто, и то кроз сто тридесет осам кратких, особено исповедних обличја. Једним замахом дотура, готово тестаментарно поручујући да је све без нас у ствари ништа, да је само уз непрекидно људско трајање све могуће и све у великој мери објашњиво.
Извесно је да је Радомир Андрић, генерацијски гледано, челник орфеја који су означили стваралачки збир у српској поетици друге половине двадесетог и почетка друге деценије века који, као и сви претходни, нажалост, неумитно измиче. Али, његовог срца, песничког језика и доброте никад доста. Зато – нека траје.
