Која је то радост била кад су почетком 20-их година прошлог века у домове почели стидљиво да се уводе фиксни телефони. Па још већа кад су оне с бројчаником заменили апарати са тастером. Онда су их, као и све друго, даље усавршавали, па су се појавили телефони без жице (чија је база можда и даље стајала у ходнику сваког дома, али смо могли са њима да се шетамо по кући и имамо приватност док разговарамо). Па кад су се произвођачи досетили и у телефон ставили секретарицу, машину која бележи позиве и поруке када нисте код куће, е то је већ била ствар престижа. И милине.
Имао је тај фиксни телефон безброј ситних и крупних дражи, а последњих деценија сведоци смо њиховог изумирања. Колико људи у вашем окружењу још користи овај апарат? А колико често чујете планове ваших пријатеља, познаника, рођака да хоће да их одјаве јер га никад не користе (а и даље плаћају претплату)? Још 2010. године стручњаци за телекомуникације говорили су како би коришћење услуге фиксне телефоније у нашој земљи „ускоро могло да постане сувишно, с обзиром на то да грађани све више за разговоре користе мобилне телефоне, пре свега због јефтинијих услуга и комфора“. Још тада се у Србији бележио значајан тренд смањења коришћења такозваних стабилних телефона на конто мобилних.
И јесу данас, углавном, фиксни апарати замењени мобилним, па ове прве готово нико више и не употребљава. Ипак, велики је проценат домаћинстава која их и даље имају у неком кутку. Користе их углавном старији, млађи им готово и не прилазе. Пензионери се не одричу тако лако нечега што им је обележило детињство и читав живот. Са носталгијом се сећају када су први пут „љубависали“ преко телефона (сетимо се само оног популарног сентиша Александра Мезека – „Љубав преко жице“).
Памте то време, сећају га се са сетом и неком радошћу, а данашњим генерацијама тешко је да замисле, не могу да схвате ни кад им се препричава, како је тада било. И како су фиксни телефони уносили срећу у животе људи тог доба. Како су се састајали, како јављали да касне, да им је нешто искрсло и да не могу да дођу… Мада, у моменту када су фиксни телефони преплавили свет, као што је у савременом свету случај с мобилним телефонима, многи су се и те како плашили да ће им телефон „дебело“ нарушити приватност, као што је данас случај управо са друштвеним мрежама.
А давне 1876. године, 10. марта, Александар Грејем Бел је у свој уређај први пут у историји изговорио речи намењене његовом асистенту: „Господине Вотсон, дођите овамо, желим да вас видим.“
Од тада су се фиксни телефони драматично променили. Као и људи.
И тачно је, фиксне телефоне данас углавном користе пензионери и агенције да нас из својих кол-центара позивају и „малтретирају“, не би ли нам утрапили разне производе – од јастука и постељина, преко масажера и вунених ствари које лече сваку бољку, до прављења анализа (углавном пред изборе)… Али прича о потпуном избацивању ове справе из употребе из наших живота сигурно не пије воду. Јер такву воду нису попиле ни штампане књиге и новине кад су се појавила њихова електронска издања, па ни телевизија појавом раних е-медија… У моду се враћају они стабилни високи црни телефони с бројчаником (ако ништа, украса ради), па тако ни реченица „Е, јеси код куће, зовем те на фиксни“ сигурно неће отићи у историју.
