Посао будућности је рециклажа свега и свачега. Све што се налази у контејнеру може постати нешто друго. Горко ће се претворити у слатко, а слатко у кисело. Кеса ће постати столица, а столица пегла.
Али, то није крај могућности које пружа савремени поглед на рециклажу. У Холандији су пре прошле године зарадили двеста милиона евра захваљујући фирми која се бави рециклажом покојника! Испала ми је кашика из руке када сам схватио шта ће све једног дана урадити од мог тела, ако допадне у руке људи, који су инспирацију нашли у логорима смрти. Пред очима ми је скакутала грозна слика из Јасеновца и Дахауа: килограми златних зуба, које су нацисти вадили из десни убијених људи…
Шта ће све из новоумрлог човека вадити модерни индустријски вампири? Вештачке кукове, вештачке чашице за колена, шипке уграђене у некад поломљене ноге, пејсмејкере, пластичне валвуле уградајене у срце након тешких операција, сентове који премошћавају делове крвних судова..
Многи од ових предмета који су некоме продужили живот, прављени су од племенитих метала, па рециклатори сматрају да је племенито прерадити их и продати на кило.
Бедно сам се осећао док сам гледао репортажу из земље лала, јер сам схватио да ћу након смрти бити мање вредан зато што немам вештачки кук или бар пластичне залиске. Какву корист ће од мене имати људи из мајсторске радионице за рециклажу покојника? Никакву! Код њих су на цени бивши болесници, чија ће родбина моћи да поврати бар део новца утрошен у скупе операције. Под условом да леш прода. А то може да уради и жив човек тако што ће на време продати своје тело. Многи ће тада зажалити што су били здрави, па им је цена ниска.
Највише ме поразило сазнање да може бити скупље тело човека чије су мождане вијуге испеглане од тела човека чију собу красе урамљене дипломе факултета, доктората и других признања. Иста је почетна цена тела љубавника и усамљеника који се гаде женског тела, спортисте и пијанца, а искрено сам се обрадовао што су бар у овој области мушкарци и жене најзад равноправни.
Не знам шта о овом пројекту мисли црква. Али, ако мене питате, рециклирао бих ауторе пројекта тако што бих их упутио код чика психе са жељом да прилегну на кауч, затим заспу и никад се не пробуде.
Вања Булић
