У времену нимало наклоњеном књижевном и свеколиком другом стваралаштву, Миљурко Вукадиновић, истакнути песник, прозни писац, есејиста, антологичар и преводилац, сабира све своје, и читалачкој публици приказује избор из волуминозне оставштине, учињен у десет томова, од којих je шест већ у рукама љубитеља његовог стваралаштва. Будући да у свом неимарском збиру Вукадиновић баштини близу 80 наслова и готово сва значајнија домаћа и страна признања за књижевност, разумљиво је што је већ у првим редовима избора метафорично најавио ВЕЛИКО СПРЕМАЊЕ.
Вешто размештен између сна и јаве, Вукадиновић читаоцу нуди реч, која, како каже, долази преко главе и ходи куда јој се прохте. Његова кратка прича представља јединствену књижевну конструкцију, у којој филигранском прецизношћу дозира све потребно, да би се тек након читања у свести читаоца мисао развила до неслућених димензија.
Његов краткодахни грех, здравохуморност, еротске – никада до краја укњижене реминисценције, проблематизација наказности света коме није дато да зна куда ходи, само су део стваралачког дискурса. Aли, ако читалац сериозније зађе у његову литерарну нутрину, запазиће и загледаност у драму која непрестано корени, и којој траг, нажалост, не јењава.
Вукадиновићева емоционална структуралност је вешто умрежена у вишедеценијску стваралачку радозналост и разноликост, без подвојености у проговору о ужем или ширем завичајном окружју – ретко га експлицитно именује, о детињству и сновима, о јави, или сузи која то заиста јесте, али се из ока не дâ. Отуда његова књижевност потребује посвећеног читаоца, јер само тај и такав може дубље да зађе у особени духовни простор и да разуме његова веровања, надања и самоће.
Вукадиновићево сопство је често повређено, али он не дозвољава да се горчина разлије како би се по њој сатирало, већ све благодари симболима који трају у моћи и немоћи, по души онога који није искључив. На том трагу је средишњи део овог избора, а намењен је ловцима на пукотине – као појашњење романа НЕПРИЧЉИВЕ ЕПОХЕ и у њему његова загледаност у све оно што вид споља записује и судбину оних који долазе и пролазе, а трају колико и лелујави пламичак док се коначно не загаси.
У суровости трајања коначност одређује смрт, која се не најављује ни поруком ни опоменом, већ одређује крај потпун и стваран. Такаву експлицитност је могуће наслутити у Вукадиновићевој многохваљеној и награђеној песничкој књизи ШКРГУТ, где опомиње на стрепњу и страх људскога створа који је због те досудности увек на губитку.
Знатан део Вукадиновићеве литерарне оставштине могао би се тумачити и као својеврсна путописност. Са тих путовања, утисак је, за свога века Вукадиновић се неће вратити. И нека неће. Биће га, међутим, колико у првој толико и у потоњој записаној речи.
