Амелија Ехарт је прва жена која која је сама прелетела Атлантик, маја 1932, а онда је пожелела да прелети Земљу по дужини екватора. Први покушај, марта 1937, прекинут је на Хавајима већ приликом узлетања, а онда је поново кренула, 21. маја исте године, из Мајамија. Прешла је три четвртине свог пута (заустављајући се у Бразилу, Западној Африци, Калкути и Рангуну (данашњи Мјанмар), и 2. јула је полетела из Лае у Новог Гвинеји. Требало је да још једном слети, на острво Холанд на Пафицику, због сипања горива и одмора пре завршне фазе, али – тамо никада није стигла. После неколико позива у помоћ радио-везом губи јој се сваки траг. У потрази је учествовало чак 64 авиона и 8 ратних бродова америчке војске.
Амелија Ехарт, њен навигатор Фред Нунан и остаци авиона званично никада нису пронађени, бар до сада. Међутим, неки људи нису одустајали. Ричард Гилеспи, који је био на челу међународне групе која се бавила историјом авијације, још је 1991, на острву Никумароро, 480 километара од Холанда пронашао алуминијумску плочу за коју је сматрао да је део авиона славне авијатичарке. Да ли је његова претпоставка тачна – или није – можда ће се тек сада сазнати. Истраживачи са Универзитета Пенсилваније одлучили су да ово испитају.
„У почетку сам био помало сумњичав“, признаје Кенан Унлу, професор нуклеарног инжењерства. Већ је утврђено да је плоча исечена секиром по ивицама, осим једне стране која је „више пута савијана“ да би се откинула од „извора“.
Испаљивање снопова неурона из нуклеарног реактора Бризел требало би да открије све карактеристике панела. Ако је питању „обичан“ алуминијум, неутрони ће пролазитиили „чисто“. Али, ако било који молекул садржи угљеник или водоник на површини – неутрони би били „распршени“. А образац расејаних неутрона формирао би слику корала (или другог материјала).
Велси Фреј, директор Центра за нуклеарна истраживања на Универзитету Калифорније у Дејвису, такође је са својим тимом укључен у пројекат. Он је изјавио да ће анализа вероватно открити занимљиве карактеристике алуминијумског лима које би могле помоци да се он повеже са авионом Ехартове или – да се та веза оповргне. Али, по њему, мало је вероватно да ће то бити коначан доказ да је алуминијум потекао управо одатле.
„Да ли це добити информације у којој је ери тај метал био произведен? Да, највероватније хоце. Хоце ли моци да га вежу за авион Амелије Еархарт? Вероватно не.“ Такође, Фреј појашњава: „Неутронска радиографија слична је рендгенском снимању. Рендгенски зраци пролазе кроз мека ткива тела, али се одбијају од тврђих ткива или костију, које су у просеку састављене од тежих атома који више блокирају рендгенске зраке. Слично томе, неутрони лако пролазе кроз одређене материјале, попут алуминијума, али имају тенденцију одбијања од материјала који садрже водоник и угљеник“. Ипак, једини прави доказ да је у заиста у питању конкретан авион био би да се овом методом „оцрта“ серијски број који је можда скривен органском материјом, попут корала. „Али, за тако нешто било би потребно много среће“ – каже др Фреј.
У плану је коришћење још једне сродне технике – анализе активације неутрона, како би био прецизно одређен хемијски састав материјала. Ако би се испоставило да је у питању легура које развијена пре Другог светског рата – онда се може радити о авиону Амелије Ехарт.
Резултати ће бити познати крајем године.
