Откако се 2003. године, као седамдесеттрогодишњак поново вратио својој младалачкој љубави, бацању кугле и диска, Радомир Скоко је с међународних атлетских такмичења за ветеране донео десетак пехара и 41 медаљу. Највише златних – 24, 12 сребрних и пет бронзаних.
– Неке су с балканских, неке с европских и светских првенстава, с олимпијада. Ни са једног такмичења се нисам вратио празних руку, увек сам донео по неку медаљу. Драге су ми све, али ипак ми је најмилија она златна са светског првенства у Француској 2015. године – испричао нам је Радомир, показујући богату колекцију одличја која красе његов дом у Новом Београду.
Успешни наступи на такмичењима донели су му и ласкаво признање спортисте ветерана године, које му је за претходне три године заредом доделио Савез атлетских ветерана Србије.
Медаље и пехаре освојио је у бацању кугле, диска и кладива а понекад и гире. Реч је о мање познатој атлетској дисциплини, а гира је, објаснио нам је Радомир, веома слична кладиву, само што је краћа од њега. Ретко је кад на такмичењима пријављивао само једну дисциплину, обично по две-три.
А љубав према атлетици сеже из детињства, када је као дечак у родном селу Југовићи, код Гацка у Херцеговини, чувао стоку и с другим чобанима бацао камена с рамена. И то добро. Ни прелазак у равну Војводину, где је с колонистима стигао 1945. године, није угасио ту љубав. Херцеговци где год дођу успеју да нађу камен, тако и у Сутјесци код Зрењанина, где су се Скоци населили.
– Ми момци смо се скупљали поподне код цркве и бацали камена с рамена. Људи су долазили и гледали нас, било је међу њима и Босанаца и Далматинаца, била је то лепа забава за све. Нисмо бацали само из места, него из трке се залетиш па бациш. И то велики камен, по 7-8 кила – присећа се.
С бацањем, додуше не камена већ кугле, наставио је и кад је 1950. године отишао на одслужење војног рока у Пулу. Бацању кугле додао је и диск, и следеће две године учествовао на свеармијском првенству у Београду. Тамо су га запазили људи из Атлетског клуба „Партизан“, у то време веома јаког клуба и понудили му да баца за њих кад одслужи војску. Тако је и било.
Бацао је Радомир за Партизан све до 1959. године, кад је због операције био приморан да престане.
Признаје да тада и није био тако успешан као што је претходних 13 година, колико се такмичи као ветеран.
– Била је веома јака конкуренција. Сећам се да сам на првенству у Новом Саду 1956. године био тек осми. Бацао сам куглу око 14 метара, а неки други су бацали више. Један Шарчевић богами бацао и више од 15, ма скоро 16 метара.
Можда и не би направио паузу од 40 и више година да је знао да постоје и такмичења ветерана. Чим је чуо за њих, одмах се пријавио и наставио тамо где је због болести стао 1959. године. Захваљујући атлетици обишао је целу Европу. Нажалост све о свом трошку, односно трошку своје деце која су му здушно помагала, јер Савез атлетских ветерана обезбеђује само дрес, а све остало такмичари плаћају сами.
Најчешће јепутовао са својим земљаком Милутином Јегдићем. С њим у једном парку у новобеоградским блоковима и тренира. Ту, у заклону поред зида, они два-три пута недељно трче и бацају куглу.
Овог лета је Радомир због операције морао да заборави на куглу, тренинге и такмичења. Али само привремено јер, обећава, чим се опорави ето њега опет на бацалишту. Операција и 87 година колико има неће га, каже, спречити да се врати свом омиљеном спорту.
– Није добро да се човек не креће и да ништа не ради. То важи и за младе, а поготово за старе. Свако кретање је добро и свак треба да се креће колико може и колико га здравље служи. А да не говорим колико је добро трчање и бављење спортом. То је моја порука старијим људима који знају да се уседе – каже Радомир Скоко.
Није Радомиру било тешко да аутобусима крстари Европом, али му је незнање језика отежавало боравак и сналажење у иностранству. Али кад имате среће, онда вам ни то није проблем. Кад је путовао у Лион, успео је да се уз инструкције возача аутобуса с којим је допутовао у Француску, укрца у метро који води до стадиона Парили, где је требало да се такмичи.
– Некако сам се рукама објаснио с једним путником на којој станици треба да изађем. И док смо се ми тако објашњавали, воз је стао на једној станици, отворила су се врата, лопов ми је истргнуо ранац и почео да бежи с њим. Ја изађем за њим и вичем на српском „лопов, лопов“, али ко да ме разуме. Међутим, један младић је видео шта је било и потрчао је за лоповом. Ја се тада сетим да ми је кофер остао у метроу, полетим тамо, а метро и кофер отишли. Ухватим се за главу, јер у коферу су ми и паре и пасош и све. И тако у муци стојим и гледам, размишљам шта ћу, и утом видим како онај младић и још један младић, носе мој ранац. Стигли лопова. Смеју се они, смејем се и ја, грлим их и љубим. Али шта ћу без кофера?! Утом чујем како неко вуче кофер, и то мој. Мушкарац и жена видели шта је све било, изашли на следећој станици па се вратили и довукли ми кофер. Е, то је баш била срећа у несрећи.
Пише Раденка Марковић, Фото E-stock agency/Катарина Цвијовић
