Мирко Тепавац, партизански командант и послератни високи руководилац (министар иностраних послова СФРЈ) до обрачуна са „српским либералима“ после смене записао је луцидне биографске белешке/приче/есеје за породичну, а не и јавну употребу. Међутим, његова пријатељица Мира Шувар убедила га је да се те приче учине доступним јавности. Без икаквих интервенција преносимо један седмоделни есеј који много говори БАШ –између редова.
Слика прва: Састанак „Литерарне дружине“ ученика старијих разреда земунске гимназије, 1939. године (имала је и име, ваљда „Бранко Радичевић“). Рецитују се сопствени и туђи стихови, махом, тада помодна социјална литература. Сви смо скоро деца, непунолетни, али ипак већ видљиво подељени на леве и десне. Расправе су све бурније, као и време догађања.
На једном од састанака, усред жучне расправе, матурант Радослав Павловић узвикује: „Ова је литерарна дружина постала комунистичка. Овде још није с’ поштовањем изговорена реч „Краљ“ и „Отаџбина“. Није чудо што се већ и полиција, кад неће управа школе, распитује ко овде трује српску омладину!…“
Вика, гужва… Речи: полиција, отаџбина, комунизам, фашизам –најчешће се чују. Павловић у све то гласно уплиће имена – Бранка Абафија, Миленка Шуваковића, Бранка Пешића, Милоша Хаџића, Душка Залића, Мирка Тепавца…
Слика друга: Околина Вировитице, почетком 1945. године
Помешани фронтови победника и побеђених, пуцњава на све стране. Скупине Немаца, усташа и четника, одвојено а некад и заједно, без реда беже на Запад да избегну заробљавање. Бројнији су од нас, али дезорјентисани и обесхрабрени. Много их је, неке стрељају на лицу места, друге скупљају у групе и одводе у сабиралишта.
„Мирко!“ – изненади ме глас из једне групе скупљених четника. „Не дај да ме стрељају… могао бих вам бити од користи… радио сам у Штабу Драже Михаиловића. Много знам! Све ћу вам испричати. Па ваљда ме ниси заборавио, Радослав Павловић из Земуна… Сећаш се оних наших дискусија у литерарној дружини… Ви сте тада апсолутно били у праву, то морам да признам, а ми смо, шта ћеш, тада били под утицајем…“
Слика трећа: Канцеларија секретара Савеза бораца Југославије 1949. године. Тражи ме млада, лепа жена (девојка?). Наставница је гимназије у Прокупљу. Жели, каже ми, да разговара о једном мојем личном пријатељу.
Дакле: „Ја сам сестра Радослава Павловића! Знате га, па ви сте му спасили живот на крају рата… ваш школски друг из Земуна… Осуђен је на 10 (?) година робије, тешко му је, није много крив, био је, каже, заведен, сад се каје… али у затвору му је тешко. Молио је да вас нађем… Ви ћете, каже, сигурно рећи нешто где треба, да га пусте, макар да му смање казну…“
Охлади се и збуни кад јој кажем да му нисам ја спасао живот, ни намерно ни случајно, да нисам одлучивао о његовој судбини, да га знам пре рата као антикомунистичког галамџију а на крају рата, како ми је и сам рекао, као члана пропагандног оделења при Штабу Драже Михаиловића…
Устаје, извињава се, жао јој је што њен брат, изгледа, не разуме шта се све догодило, моли ме да заборавим њену молбу, и да му ипак макар не отежам положај после овог разговора… „Разумите ме, брат ми је!“
Слика четврта: Митровачка казниона 1950. године. Са писцем Оскаром Давичом одлазим једнога дана да видимо затворске зграде и собе у којима смо, у различито доба и још различитијим приликама и трајањима, били затвореници.
Младићка зграда. Давича познаје управник казнионе, и он нас лично води у обилазак. Стражари пред сваком просторијом, после откључавања врата, гласно командују: „Мирно!“ Непријатно је, нисмо дошли да се уверимо у строгост према кажњеницима, него да видимо саму казниону.
Тихи глас иза леђа: „Мирко!“ – Тргнем се и погледам: Радослав Павловић! Охрабрен „важношћу“ госта кога „лично познаје“, занемарује затворска правила и близину управника казнионе: „Хвала ти што си ми спасао живот, али ово, брате и није никакав живот. Спасавај што пре! Ако овде дуго останем нећу моћи да завршим студије… Какве ће вам онда користи бити од мене кад изађем.“
„Радославе Павловићу!“ – одазивам се резигнирано…
„Опрости Мирко… немој гласно… немој ми отежати ако већ не можеш да ми помогнеш… опрости, молим те!“
Слика пета: Секретаријат за просвету и културу Србије,1953. године
Шеф кабинета: „Један ваш школски друг жели нешто по личној ствари. Макар само да вас види и поздрави…“
Улази: Радослав Павловић!
„Здраво, Мирко. Најзад сам изашао. Много ти хвала. Да није било тебе ја бих још чамио тамо… Затвори су вам, признајем, одлични! Јесте, било је тешко, али се човек збиља опамети. Дакле, сада, ништа неће вредети што си ме извукао ако ми не нађеш запослење… Знаш какви су људи. Чим кажеш да си био у затвору, неће ни да разговарају… Ништа не може без неке везе… па знаш и сам како то иде… А право да ти кажем, не бих ни примио макар шта… Имам још неколико испита до дипломског, а код вас где год погледаш, све нешколовани…“
„Радославе Павловићу!…“
„Извини, молим те… па ми смо тако рећи школски другови, само једна твоја реч… или макар да… ако те буду питали…“
Слика шеста: Нови Сад 1958. године. Предворје препуног ресторана „Црвена звезда“, мимоилазе се они који излазе и они који улазе да нађу место. Глас из угла:
„Мирко!… Штета што се срећемо овако успут… а баш бих волео с тобом да разменим мишљења… на жалост, тамо ме чека друштво. Али, само неколико речи морам да ти кажем… Ти си нека власт… Дакле, то је ужасно шта се ради са интелигенцијом у овој земљи… дође ми да одем негде где се мало више цени памет и способност… докле ће мени заповедати они од којих сам школованији и паметнији… мисле да све могу само зато што су били партизани… На жалост, чекају ме!… Јавићу ти се!“
Слика седма и последња: Почетак зиме 1973. године. Улица Моше Пијаде, између зграде „Борбе“ и бившег Централног комитета КП Југославије. Човек који ми долази у сусрет, познат ми је однекуд… Уосталом, свеједно, ионако се, од кад сам смењен, не јављам никоме први!
Радослав Павловић?!
Примети ме, видим и да ме је препознао… За тренутак се колеба да ли да застане… Затим одлучно настави да се приближава… И неколико корака касније, демонстративно окреће главу према замрзлом водоскоку на Тргу Маркса и Енгелса!
Мирко Тепавац, Мој Други светски рат и мир, Разлог д.о.о, Загреб, 2012.
