Једна од најчешће коришћених нових речи у свету ових дана је назив тропске шуме Зика у далекој Уганди. Тамо је 1947. међу мајмунима откривен вирус назван по месту налаза. Наредних 60 година ретко је погађао људе, а прошле године се у кратком периоду проширио на знатна пространства. Очекује се да остану поштеђене само две земље, Чиле и Канада, у којима нема преносилаца − двају врста комараца из рода Аеdes (један се назива египатским, а други тиграстим).
Бразилом истовремено харају три епидемије преношене истим комарцима. Поред зика грознице, ту су чинкунгуња, која може да оштети зглобове, и денга, склона изазивању крвављења и, евентуално, кому. Недостаје још само да се из већ постојећих, тренутно мирних жаришта активира жута грозница, као најопаснија зараза преношена истим путем (превасходно египатским едес комарцима), па да се заокружи крајње забрињавајући апокалиптични сценарио.
Поставља се питање какав значај за Србију имају четири наведене болести. Основни услов за њихово преношење јесте постојање одговарајућих врста комараца. Код нас се последњих година открива тиграсти комарац, мада још увек у изразито малом броју.
Најопаснија међу наведеним заразама − жута грозница, типична је болест тропа. Дешавало се да доведе до епидемије ограниченог обима на самом југу Европе, али само до 40. упоредника, који не досеже до Солуна. Зика грозница није ни дотле стигла, а сви до сада оболели Европљани заразили су се далеко од својих кућа.
Међутим, денга и чикунгуња су се током последње деценије јавиле у неким медитеранским земљама, укључујући Хрватску. Наши суседи су прве тиграсте комарце уочили 2004. у околини Загреба, а 2010. имали су епидемију денге на Пељешцу и Корчули. Данас су преносиоци ове заразе присутни дуж великог дела јадранске обале.
Није искључена ни теоретска могућност да се за преношење набројаних болести покажу способним још неки комарци из рода Аеdes (код нас их има више врста, а познати су као речни комарци).
Једна друга врста комараца, названа кућним (Culex), у топлијим деловима света преноси низ неугодних болести, између осталих филаријазу или слоновску болест, одговорну за деформације делова тела у којима паразити зачепе лимфне судове. Код нас су те ситне крвопије увек важиле само за досадну напаст, али последњих година преносе западнонилску грозницу.
Додајмо да још увек имамо маларичне комарце из рода Аnopheles, али смо маларију срећом искоренили, а здравствена служба предузима мере да путници заражени у далеком свету не започну поновни циклус преношења ове „краљице тропских болести”.
Лаици у комарце сврставају и ситне инсекте из рода Phlebotomus. Они су дуж Јадрана, али и на подручју Србије, преносили три заразе − папатачи грозницу, кожну лајшманијазу (оријентални чир) и кала-азар. Узгредни ефекат сузбијања маларије било је знатно проређивање густине њихове популације.
Ако бисмо приступили незахвалном послу прорицања будућности, закључили бисмо да жуте грознице још дуго неће бити у Србији и да епидемије маларије нису реална опасност све док нам функционише здравствена служба.
Међутим, западнонилска грозница је већ међу нама (2013. умрло је 35 особа од западнонилске грознице, што значи да је више десетина хиљада било заражено), а остале побројане заразе могле би да јој се придруже у догледно време. То није непосредна опасност већих размера, бар док се не повећа број тиграстих и папатачи комараца.
А откуд у Србији инсекти који су раније имали своја географски омеђена и стабилна станишта? Главни кривац је човек са својим безобзирним нарушавањем еколошке равнотеже − крчењем шума и ширењем својих насеља, стварањем великих водених акумулација, градњом канала за наводњавање и, не на последњем месту, својим доприносом глобалном отопљавању.
Решење је надзор над болешћу, сузбијање преношења, али и напори да се пронађу лек и вакцина. Сада постоји само вакцина против жуте грознице за људе (и против западнонилске грознице за коње), а лечење се за све набројане вирусне заразе своди само на олакшавање симптома (на располагању су препарати за спречавање и лечење маларије, али је њен узрочник паразит).
Стимулација истраживања пружиће и документован одговор на сумње да је, с једне стране, из лабораторије побегао вештачки „набилдован” супервирус, а с друге стране, да су за све криви генетски модификовани комарци.
Присталица теорија завере било је одувек, али раније, рецимо, за сиду, нико озбиљан није се ни трудио да их разувери. Данас, међутим, интервенције у геному учиниле су да је и једно и друго, бар теоретски, могуће, ма колико звучало невероватно, па је потребно пружити потребне аргументе.
Пише проф. др Зоран Радовановић, епидемиолог
