Сведоци смо тога да се у наше време кроз медије и средства информисања више пажње посвећује црквеним празницима (превасходно Васкрсу и Божићу) неголи пре пола века у једном другачијем друштвеном и идеолошком амбијенту. Опет, како и сами видимо, за некога је акцентовање празника Православне цркве „претеривање“ које је недолично једном модерном секуларистичком друштву, док са друге стране верујући људи сматрају недововољним и понижавајућим извештавање о (на пример) празнику Св. Георгија (Ђурђевдану) у некаквом углу на петој или шестој страни дневних новина.
Истина је и да се неретко чују приговори о негативној страни хришћанских празника, то јест да су они праћени пијанчењем, нерадом и томе слично. Но, суштину било какве појаве бисмо требали процењивати не по њеним девијацијама, већ по њеном правом смислу и назначењу. Стога се о хришћанским празницима мора говорити увек из перспективе њиховог изворног смисла: шта заиста јесу хришћански празници, и како бисмо требали да их празнујемо (славимо, обележавамо)?
Велики део нашег народа, било да су верујући или атеисти (а дужни смо рећи да је највећи део нашег рода верујући, свиђало се то некоме или не), празнике везују искључиво за славе, када се празнују односно прослављају одређени светитељи Цркве, и када се тога ради дочекује или иде негде у госте. Мали број њих, чак и међу верницима, застане да се запита шта се или ко се то заправо тога дана слави, у чије име, ради чега и како. Сврха овог текста јесте да покушам да одговорим на питања из претходне реченице.
Међу многим мудростима и заповестима које Христос из бескрајне љубави према нама даје у Библији, издваја се следећи императив: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Преведено, значи просто – будите и ви свети, постаните светитељи. Многима ова реченица и мисао може деловати немогућа и недостижна, међутим, неко друго назначење, осим овога, у свом животу и немамо, а ово је свакако вредно труда и подвига. Дакле, потребно је да свој живот преумимо (преусмеримо) ка овој потресној истини, и тада ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима. Зашто је ово потребно? – управо зато што су светитељи Божији исто то учинили у својим животима. А кроз празнике ми славимо управо Бога; непосредно у самим Христовим празницима (Божић, Богојављење, Сретење, Преображење, Цвети, Васкрс, Спасовдан, Тројичиндан), или посредно кроз светитеље Божије (пре свих Богородице, а потом и бројних Божијих угодника и подвижника: Св. Јована Крститеља, Свете апостоле и јеванђелисте, исповеднике, мученике, апологете, преподобне разних доба и векова, а наравно и светитеље нашега српског многострадалног рода, од Св. Саве па до данас).
Светитеље помињемо на свакој Литургији (служби), и посвећујемо им одређене црквене песме и молитве. Они су истински доказ да материја (тело) од које смо саздани није пропадљива, већ да и она може бити света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава (чега смо нажалост све више сведоци у савременом друштву). А сами светитељи, поучени Христом као вечним примером, показују и изнова доказују да нешто што је по природи створено (а самим тиме и подложно пропадању), сада бива вечно и непролазно. Другим речима, они (светитељи) показују какав ће бити свет када се једног дана преобрази у Царство Божије.
Зашто је све ово битно нама данас? Зато што су, по речима мог уваженог професора В. Перишића, светитељи живи доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје неслућена блага, по речима самог апостола Павла: „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај свих ових неслућених блага и радости небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући и славећи их. А Господ Бог од нас жели и очекује да сваки дан живимо празнично – делећи љубав са својим укућанима, на својим пословима, међу сродницима и пријатељима, радујући се животу, и Ономе који тај живот створи и нама га дарова.
Пише: свештеник Борислав Петрић, парох прве парохије миријевске при Храму Св. Пророка Илије
