Све што наша свест не може да прихвати, постаје део несвесног. Имамо утисак да нас то више не оптерећује, али оно стално и даље тражи пут да се испољи и најчешће се испољи путем снова или изазивањем телесне болести, јер ни снови ни тело не лажу.
Снови су према Фројду „краљевски пут до несвесног“. Они прате наш живот од рођења до смрти, без обзира да ли их памтимо и разумемо. Већина људи одраста у уверењу да су снови споредни и неважни у животу, као и да су људи које снови интересују – чудни. Мало је оних који разумеју своје снове, а још мање оних који разумеју њихов континуитет. А управо је континуитет снова од великог значаја за стицање увида у серије снова, кроз које се сан најчешће манифестује и најсигурније тумачи.
Невоља је што смо заборавили универзални језик снова, па неретко имамо и отпор према несвесном, мудријем делу себе и сновима који су његов специфични израз. Снови немају само функцију лечења, већ нас и подучавају, допуњују, усмеравају, инспиришу, указују нам где грешимо и где смо неприлагођени. И, коначно, дају нам одговоре на питања и решења за проблеме с којим свесни део наше личности не може да изађе на крај, будући да свест, за разлику од несвесног, никад не види целину.
Истицање значаја снова јавља се и много пре Фројда, Јунга и Сондија који су својим открићима индивидуалног, колективног и фамилијарног несвесног поставили темеље научног тумачења снова. Интересантно је да се помене и мишљење Синзија из Сирене, који је у IV веку наше ере у делу „О сновима“ написао: „Ми не спавамо тек да бисмо живели, већ да бисмо научили да живимо боље. Зато, посветимо се сви тумачењу снова. Сан се нуди свима: он је порука увек спремна да нам буде непогрешиви и тихи саветник… Снови нас, као и прорицање, обавештавају о радостима које долазе, а упозоравају нас на несрећу која нам прети, како бисмо били на опрезу. Пријатна обећања наде тако угодна човеку и видовита најављивања тескобе – све нам то долази путем снова.“
Ово потврђују и модерна неурофизиолошка истраживања спавања и снова, која су показала и експериментално доказала да спутавање у РЕМ фази (фази спавања у којој сањамо), која нам је неопходна за нормално функционисање, може да доведе до тешких, психичких и соматских поремећаја.
Сваки човек сваке ноћи сања, у просеку два сата, па је око 25 одсто спавања прожето сновима. Сваки појединац, тако, годишње усни око хиљаду снова. Већина људи, међутим, не памти своје снове – потискују их или на њих не обраћају пажњу. Научна истраживања су показала да снови, чак и кад их не памтимо, омогућавају већу ефикасност у учењу и интелектуалном функционисању, што значи да можемо да их сматрамо неком врстом „вентила“ који омогућава квалитетнији одмор током спавања. Да снови психолошки и егзистенцијално нису неопходни човеку, они би током његовог развоја и еволуције свакако били одстрањени.
Захваљујући групној анализи снова, тумачење снова је изашло из ординација психотерапеута и психијатара и добило широки социјални значај. Формирају се групе међу пријатељима, у породици, у средњим и вишим школама, на факултетима, као и међу онима који су заинтересовани да путем својих снова „раде на себи“.
Све су то разлози због којих је др Иван Настовић пре две деценије формирао Групу за анализу снова и тако је дошло време да се тајне снова изнесу пред ширу јавност, а снови искористе као вид самопомоћи – да се спасу од искључиве примене у психотерапији.
Групна анализа снова је од великог значаја за оне који путем снова желе да убрзају процес унутрашњег раста који је нужан за адекватно функционисање у реалности. Јер, као што каже Ференци, реалност може да буде непријатна ако је прихватимо, али још непријатнија ако је не прихватимо.
Појавом књиге др Ивана Настовића „Снови“, у којој је на јасан и лако схватљив начин изложена и теорија и пракса тумачења снова, више немамо потребу да смисао снова тражимо у сановницима, који не само да не откривају прави и пуни смисао једног сна, већ могу да нас одведу на сасвим погрешан траг при покушају да протумачимо свој сан.
За разлику од научног тумачења снова, сановници теже поједностављењу и стереотипности, па дају униформне интерпретације, не водећи рачуна о многозначности симбола сна, који увек имају индивидуално значење. Отуда свака интерпретација сна мора да буде прилагођена индивидуалном случају, јер двојица или двоје могу да сањају исто. Није исто да ли вино сања алкохоличар или научник, под условом да научник није алкохоличар. Симбол сна добија свој прави значај тек у контексту животне ситуације сневача и његових асоцијација на тај сан. Настовићева књига није намењена само психотерапеутима, психолозима и психијатрима, већ и свима онима који су аутентично заинтересовани за снове и њихово тумачење. Зато је практични део његове књиге (127 протумачених снова) писан тако да, уз мало труда, могу да их разумеју сви који су истински заинтересовани за снове и њихово тумачење.
Пођимо од сасвим једноставног примера: неко је сањао прстен. При трумачењу тог сна није довољно да се погледа у сановник шта значи сањати прстен, већ треба да се сазна каква је осећања изазвао прстен у сневачу, како прстен изгледа, да ли је златан или од сребра, или је можда „бижутерија“, коме прстен припада, односно да ли га сневач некоме даје, да ли га је добио или пронашао, где је то било и под којим околностима.
Важно је да поменемо и дневник снова који представља саставни и неопходни део сваког озбиљног рада на сопственим сновима, било да смо у психотерапији, едукацији или желимо да кроз своје снове стекнемо бољи увид у себе, што би био случај са члановима наших Искуствених група. Дневник снова је писани документ о животу који живимо у сновима, односно о ноћној страни психичког, за разлику од дневника који водимо о догађајима и доживљајима на јави, односно о дневној страни психичког. Путем њега стичемо увид у садржаје, али и у континуитет својих снова, што нам омогућава да пратимо сопствени процес сазревања.
Сваки сан је директна, лична и смислена порука сањачу – порука која употребљава симболе заједничке целом човечанству, али се увек служи њима на потпуно индивидуалан начин који може да се објасни само помоћу искључиво индивидуалног „кључа“.
Како поруке снова нису лаке и често су изузетно непријатне, лако може да се схвати зашто су сањачи склони да занемаре, па чак и порекну поруку својих снова. Свест природно пружа отпор свему несвесном и непознатом.
Како настаје болест у телу?
Вратимо се на узроке недостатка контроле над својим мислима и осећањима. Ту улази у игру наше несвесно које, под утицајем навика из детињства, управља нашим унутрашњим животом визија, осећања и жеља. Несвесно ће вешто да уклања из свести оне емоционалне импресије које је уклањало и за време детињства.
Пошто се особа у телу одрасле особе сусреће с много више одговорности, а тиме и стресова, несвесно ће се наћи у ситуацији попуњености капацитета, односно неће више бити места за толико потиснутих осећајних импресија-комплекса (сећање на болни догађај праћено одређеном емоцијом коју је болни догађај изазвао и пропратним биохемијским реакцијама). Тако почиње пражњење несвесног кроз тело – процес разболевања тела.
Несвесно може да се празни преко свесног ума или преко снова и тела. Најчешће ће то бити тело, јер свесни ум неће да дозволи да садржај онога од чега је био заштићен икада дође поново у додир с њим. Несвесно ће да тражи од тела неку врсту реакције, чија је функција да упозори душу (его-посматрача), кроз материјално тело, да се ради о преоптерећености несвесног и да неке ствари треба да се освесте како бисмо избегли теже последице. Логика је једноставна: уколико свесни ум одбија већину информација које му долазе кроз осећања, лако је закључити да му таква реалност не одговара. Тело добије тај сигнал и покрене процес самоуништења кроз различите поремећаје. Зато уместо нормалних сто година, у овом добу живимо просечно само седамдесетак.
Централни нервни систем (ЦНС), односно његов део – вегетативно-аутономни нервни систем, контролише све биохемијске реакције у телу као што су варење, крвни притисак, излучивање хормона, имунитет, оштрина осећаја-опажања и бројне друге активности. Ипак, најважнија функција коју нервни систем контролише јесте доток кисеоника путем крви до свих ћелија нашег тела. Уколико нервни систем одлучи да одређеним ћелијама ускрати само два одсто нормалне количине кисеоника, доживљавамо бол, поремећаје и болести свих могућих врста и симптома.Главни узрок свих болести у телу јесте недовољан доток кисеоника у ћелије тела у којима осећамо проблем. Разлог зашто нервни систем ускраћује тај кисеоник управо је то што добија онај вишак негативне енергије из несвесног која тражи олакшање.
Уколико се не заустави тај сигнал из несвесног, тело ће да настави с поремећајима до коначне аутодеструкције у виду неизлечиве болести или потпуне исцрпљености система имунитета. Све болести, од прехладе па до тумора и леукемије, настају само зато што одређене ћелије у нашем телу не добијају довољно кисеоника. То, у ствари, и није болест већ активна комуникација између посматрача (ега-душе) и његовог тела. Уједно, то је и заштита од нервног слома (губитка контроле – лудила) јер сви ти потиснути садржаји морају негде да изађу и да се и на неки начин испоље.
Придружите ми се
Основни циљ Искуствених група је да се упознамо са својом суштином – бићем, односно са својим несвесним, како бисмо успоставили равнотежу између супротних тежњи у нашем „унутрашњем психичком простору“. Зато би у Исуственим групама требало да се озбиљније позабавимо сновима, што би и саме групе учинило интересантнијим. Уколико међу читаоцима Пензије има заинтересованих да заједно у Искуственим групама радимо на себи, у Београду, у Кнеза Милоша 47 (средња сала у приземљу), уторком, у периоду од 17 до 18.30 часова, јавите ми се путем броја телефона 064/261-97-94 или мејла andreja.kraigher@gmail.com.
Пише проф. др Андреја Краигхер Гузина, психијатар – психоаналитички психотерапеут
