94- годишњи дека из једног малог места у Енглеској, сваког јутра у осам сати био је комплетно обучен, обријан, и сређен, иако је скоро сасвим слеп.
Након смрти супруге, која је од њега била млађа више од 20 гоодина, одлучио је да се пресели у старачки дом, јер више није могао да брине о себи на онај начин на који је то чинила она. После неколико сати проведених у ходнику чекајући да га приме у свој нови дом, коначно је дошао и taj тренутак. Особље старачког дома му је саопштило да му је соба спремна, те да лагано могу да крену ка њој. Овај симпатични декица задовољно се насмешио и лагано са ходалицом почео је да корача са једним од запослениx. Док су ишли ка лифту, младић је почео да му објашњава како изгледа његова соба. Стрпљиво га је слушао, а онда само изговорио: „Свиђа ми се“.
Изненађени младић, зачуђено је погледао у старца и рекао му да се стрпи јер још увек није видео собу, а онда је добио одговор каквом се није надао: „То нема никакве везе са овим. Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли. Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим.
Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све сретне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сеећања. Ја још увек улажем!“, закључио је овај мудри старац.
