При изради дела Грађанског законика Републике Србије о наслеђивању пошло се од важећег Закона о наслеђивању из 1995. године. У Комисији за израду Грађанског законика је оцењено да он садржи многобројне одредбе „које пружају обиље могућности постизања високог степена правичности и правне сигурности” у сваком конкретном наследно-правном случају.
Међутим, имајући у виду у међувремену настале промене које су се одиграле у правном животу, компаративно искуство и драгоцена сазнања из судске праксе о примени Закона о наслеђивању, Комисија је настојала, кроз већи број предложених измена и допуна, да допринесе побољшању постојећег законског текста, а тиме и његовој квалитетнијој и хармоничнијој примени, пре свега у судској пракси. Илустрације ради, наводе се следеће значајније новине које садржи део Преднацрта Грађанског законика о наслеђивању.
Проширени су основи наслеђивања. Поред постојећа два основа (у виду завештања и закона) уводи се и трећи правни основ наслеђивања у виду уговора о наслеђивању. Тај основ представља могућност која је дата само супружницима који могу да закључе уговор о наслеђивању, као искључиви уговорни субјекти.
Тим уговором може једно лице да остави своју заоставштину или њен део у наслеђе свом супружнику. Такође, уговор о наслеђивању може се закључити и у корист деце једног или другог супружника, њихове заједничке деце, њихових усвојеника или других потомака.
Битан услов за пуноважност уговора о наслеђивању јесте сагласност свих потомака супружника који ће по закону бити позивани да их наследе. Уговор о наслеђивању морао би се сачинити у писменој форми и оверен од судије који је дужан да пре овере странака прочита уговор и да их посебно упозори на његове правне последице, односно да предмет уговора не улази у заоставштину и да се из њега не могу намирити нужни наследници.
Оцењено је да би ова иновација могла да допринесе да се отклоне бројни спорови које пракса познаје после смрти једног супружника.
Измењени су и допуњени разлози за утврђивање недостојности за наслеђивање (који се односе на умишљајно угрожавање живота оставиоца и незаконито утицање на судбину завештања). Према том предлогу, не може стећи статус наследника нити неке користи из завештања, односно недостојан је за наслеђивање онај ко је кривичним делом с усмишљајем довео оставиоца у стање сталне неспособности за сачињавање завештања, и онај ко је онемогућио или покушао да онемогући остварење оног реда наслеђивања који је оставилац одредио или хтео да одреди или с којим је рачунао.
Као алтернативно решење предложено је да је недостојан за наслеђивање и онај ко је умишљајно учинио теже кривично дело, а до смрти оставиочеве не врати се у земљу или онај који је кривичним делом с умишљајем стекао повољнији наследноправни положај.
На тај начин наследноправно су санкционисана одређена недозвољена и неморална понашања, пружањем веће заштите оставиоца и правичнијим располагањем заоставштином.
Прецизирана су одређена питања о нужном делу. Наиме, према предложеном решењу, на захтев нужног наследника, суд може одлучити да овом припадне одређени део ствари и права који чине заоставштину (стварно право) „кад нађе да је то оправдано”.
На основу искуства из судске праксе прецизиране су важеће одредбе о искључењу из права на нужни део и о последицама искључења из права на нужни део.
Проширен је могући садржај завештања. У складу са савременим тенденцијама појам завештања прецизира се тако да се омогући завештаоцу да његов садржај прошири и „на друге изјаве” у вези с његовом смрти, а не само на распоређивање имовине (на пример, начин сахране и друге жеље завештаоца).
Уведено је јавнобележничко завештање, поред осталих облика завештања. Дакле, заинтересовани завешталац би могао пред јавним бележником да сачини завештење у облику јавнобележничког записа, што би потенцијалним завештаоцима олакшало састављање завештања.
Реформише се принцип in favore testamenti при тумачењу завештања. Законска одредба о тумачењу завештања проширена је тако да се његове одредбе тумаче не само према правној намери заоставчевој, већ „и у смислу с којим могу имати правно дејство”, што ће омогућити да се сачува последња воља завештаоца.
Заоштрена је последица повреде форме завештања. Према том предлогу ништавnо је завештање „које потпуно одступа” од облика одређеног законом.
Искључена је могућност закључења уговора о доживотном издржавању између супружника. Као доследна консеквенца предлога о увођењу трећег основа позивања на наслеђе (супружничког уговора о наслеђивању) предложено је решење о забрани закључења уговора о доживотном издржавању између супружника, који је његовом злоупотребом омогућавао угрожавање наследно-правних интереса других лица, а посебно нужних наследника.
Правичније је утврђен обим наследникове одговорности за дугове. Поред општег законског правила да наследник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности наслеђене имовине, предложено је да се дода диспозитивна одредба према којој пријемник у чију се корист наследник одрекао наслеђа одговара за дугове оставиоца до висине примљеног, осим ако није другачије уговорено. Предложена допуна је правичнија у односу на важеће законско решење и пружа већу заштиту повериоцима, лицима чија је имовина предмет наслеђивања.
Прецизиран је механизам заштите домаћих држављана (наследника, испорукопримаоца и поверилаца). Кад су својевремено одвајане наследноправне материјалне од процесних одредби у Закону о ванпарничном поступку, дошло је до правне празнине, јер су из нашег правног система изостављене норме које уређују питања заштите, које иначе постоје у свим савременим правима.
Сагласно усвојеној концепцији рада Комисије да се код што већег броја законских одредаба предложе одговарајућа алтернативна решења, тако је поступљено и у делу о наслеђивању. Иначе, сви предлози у делу Преднацрта Грађанског законика о наслеђивању представљају резултат искуства и сазнања у процесу примена важећег Закона. То ће несумњиво бити највише од користи будућој судској наследноправној пракси.
Треба нагласити да су предложене законске иновације превасходно мотивисане јачањем аутономије воље и правне сигурности грађанско-правних субјеката, као и афирмисањем моралног и правичног поступања у области наслеђивања и заштити њихових оправданих интереса.
70 година без Грађанског законика
Јавна расправа о Нацрту грађанског законика Србије трајала је годину дана и закључена је 1. јула 2016. Са сајта Министарства правде може се преузети комплетан текст на око 700 страна – 2.750 чланова, од којих је 400 дато алтернативно. Очекује се да овај важан кодификациони акт стигне ове јесени у Скупштину на усвајање.
Грађански законик регулише облигационе односе, стварно право, породичне односе и наслеђивање. Кад ступи на снагу, престаће важење чак 12 закона.
Србија је једна од ретких земаља која нема грађански законик, иако је била међу првим европским државама које су га имале, још 1844. Тај законик је био на снази 102 године, до 1946, када је укинут одлуком ФНРЈ.
Пише проф. др Оливер Антић
