Једна од најбољих спикерки свих времена Стака Новковић Ђорђевић, открила нам је да ужива у рекреацији и скијању, као и суботњем дружењу с пријатељицама. Иако јој је живот показао и своје ружно лице, и даље с осмехом корача кроз живот
Стака Новковић Ђорђевић је у сећању генерација Југословена који су је из дана у дан гледале на малим екранима, остала као професионална, озбиљна и одмерена, дотерана и дама на висини задатка. Њен глас и данас плени, и буди успомене на нека лепша времена.
На вратима свог дома, у ком су нас с радошћу дочекали и њени кућни љубимци, сачекала нас је са широким осмехом. Сваки кутак њеног стана уређен је с љубављу, а на свакој полици, комоди, витрини налазе се дивне успомене срећног породичног живота са сином, ћерком, унуком и покојним супругом.
Док су нам се њене маце умиљавале и мотале око ногу, разговор смо најпре повеле о једној од њених омиљених акивности – рекреацији.
– Врло дуго сам у том филму. Ишла сам на вежбе код Локице и Мире Сањине, а већ више од 20 година код Темире Покорни, бивше балерине Народног позоришта и супруге нашег балетана Боре Младеновића – каже наша саговорница. – Она држи веома лепу синтезу балетских вежби и вежби за опуштање и савијање. Радимо пола сата у Народном позоришту крај балетског штапа, у једној од балетских сала. Након пола сата долази њен брат и он свира клавир, тако да слушамо и дивне мелодије. Има нас двадесетак, 25. Млађих, старијих и мојих година. Вежбамо и уживамо. Она нам улива велику снагу. Има дана кад пођем на вежбе, а нисам нешто расположена, не могу да се сагнем. Међутим, кад Темира почне вежбе с толико година и толико снаге, просто добијеш ентузијазам. Врло лепо се рекреирам и током једног сата смо нон-стоп у покрету. Једно пет до десет минута, пред крај часа, вежбамо и на партеру. Кад сам била млађа, ишла сам шест пута недељно на вежбе – трипут код Темире, а остала три дана у фискултурни центар Врачар. Тамо сам пливала и радила аеробик. Сада је то тешко, за аеробне вежбе треба скакати, а више се и нема те енергије.
Енергију, како каже драга Стака, мора да сачува и за своје љубимце. Колико вам они улепшавају живот и помажу да будете тако ведри и весели?
– Енергију чувам за своје многобројне животиње. Не бринем само о њима, већ и о многим животињама на улици. Имам такво срце, да ли је то добро или лоше, не знам. Можда сам у претходном животу била мачка или пас. Страшно сам дубоко у тој њиховој проблематици. Помажем и људима, тако сам и васпитана. Увек помогнем, а можда је то и минус, што имам тако нежно и сажаљиво срце. Бог ме је сада ставио у ову димензију, да помажем животињама, ту и тамо помажем и онима на две ноге. Све животиње у крају у коме живим ме познају, на мој звиждук сви похрле, то би требало снимити – каже с осмехом наша саговорница. – Чак морам с великом дискрецијом да ходам кад водим свог пса у шетњу, да ме не примете. То је део мог живота који ми је важан. Многи ме због тога критикују, чак и моја деца. Мада ме ћерка разуме, али мом сину смета, жали се да добије алергију у стану, али не дам му за право. Све је то под мојом контролом, иако ме пуно ангажује и физички, и психички, емотивно и материјално. Али, ето, док трајем – трајем, можда је то моја мисија. Нико ме не оптерећује – ни деца ни унук, али кад знам да је хладно, снег или киша, а нисам однела храну некој маци, то ми је врло тужно и узнемирим се. Трудим се да сутрадан то поправим. Нисам Брижит Бардо, али трудим се да помогнем. То ми је карма.
Многи кажу да нико као животиње не зна тако да врати љубав и приврженост. Сигурни смо да вас воле једнако као и ви њих.
– Дивим се животињама, од свег срца. Оне знају да ми захвале и пре него што почну да једу, па ми се умиљавају јер сам им донела храну. И пси и мачке. Недавно сам из шахта спасила једну малу слепу куцу. Нисам могла те ноћи да спавам размишљајући шта би било да нисам успела да га извучем из воде. Он је сада у Дражевцу, код дивне госпође Весне, она га је прихватила и у контакту смо. Кад чује мој звиждук, срећан је као мало дете, скаче и маше репом. Фасцинантне су животиње, изненађују ме сувислим радњама и понашањем. Више не говорим „животиња“ у погрдном смислу, јер су оне племените и имају многих добрих карактеристика, које ми људи тек наслућујемо. Заборавили смо да је пас најбољи пријатељ, а да маца, иако лукавица, има диван карактер – истиче наша саговорница.
Имате дивног унука. Како с њим проводите време и колико вам радости доноси његово друштво?
– Мој Андреј Вал је био једно размажено и самовољно детенце. И сад је самовољан, али има много љубави према својој баки. Не зове ме баба, мада ја немам ништа против. Зове ме бака. Воли ме много, као и своју тетку Јеку, и ја се просто сваки пут кад се видимо изненадим том количином љубави. Не виђамо се стално – син, снаха и он живе на Новом Београду, ја имам своје бројне обавезе. Чак се син мало некад и наљути и каже ми – Мама, могла би мало да нам дођеш и нешто скуваш. А ја му кажем – Сине, само ми реци, и кад год ме позовете ја долазим. Сама не желим да се намећем. Мало га причувам с времена на време, он је сад већ велики, али кад син и снаха увече негде изађу, ја му онда читам. Воли да гледа филмове, свира клавир, друга година је музичке школе Коста Манојловић у Земуну. Ишли смо на јавни час кад је тек почињао, и он је добио да одсвира једну композицију и мало је погрешио. Био је толико сладак, устао је, спојио руке и рекао – Извините, молим вас, да ли могу још једанпут да поновим? Дивно смо се смејали. Некад сам врло тужна кад видим читаву ову ситуацију у земљи, кад видим младе који су пуни агресије и бруталности, вулгарни су. Много се изненадим кад видим да девојчице чак предњаче у томе. У његовој школи, слушајући децу, пустила сам сузу од лепоте и казала – Није све изгубљено. Има толико дивне деце! Има скромне и вредне деце, с великим потенцијалима, па ми буде пуно срце – каже Стака.
Медији данас, нажалост, чешће приказују и такорећи фаворизују негативне појаве, насиље, лоше примере. Мало се простора даје оним добрим, светлим. Како вам се данас чине медији?
– Нажалост, медији су упали у такву причу. Телевизија у којој сам ја радила била је светионик који је емитовао озбиљан образовни програм, и образовао генерације, који је учио добром језику, понашању, моралу, на најразличитије начине. Сећамо се сви Кике – Мире Ступице у емисији „ТВ Буквар“. Показивало се шта би требало избегавати, а шта је добро понашање. Нисам ја неки моралиста, али љубазно понашање је важно, па чак и кад је извештачено и није истинито. Више волим да видим осмех и чујем Добар дан, Хвала и Довиђења. Нажалост, с екрана зраче насиље и вулгарност. Телевизија би требало да даје добре садржаје. Вероватно је време у коме живимо тако, није само код нас таква ситуација. Али, мене то секира. Много ми је жао што кућа у којој сам радила, која је била пуна наде, већ годинама више није то – каже са сетом Стака Новковић Ђорђевић.
Након 39 година рада, нажалост, догодиле су вам се и неке ружне ситуације у телевизији, неправде од колега, које нисте очекивали?
– То су биле године кад су нас неки „ослобађали“ и палили, јер друго нису знали. И нападали су нас, то је својеврстан мобинг. Кад се присетим, видим да сам била мобингована, и то од оних који су касније дошли да буду шефови. Дивно је што ми је било довољно година и што сам отишла, јер тај дрил и та понижавања не бих могла да подносим – каже искрено наша саговорница. – Слушам од многих млађих који су остали шта су све морали да проживљавају. Радила сам кад је та телевизија била сјајна и кад је заиста било дивно радити. Да вам не показујем сада колико сам писама из читаве земље добијала – из Хрватске, Словеније, Македоније, Србије, Црне Горе… читаве Југославије. Били смо у дивном заједништву. Која је то варница бачена, која је то негативност и лоша енергија пуштена да се догодило све што се догодило, и што није морало. Ево тек сада полако сазнајем. Знате, неко је и добро и лоше у животу упознао још у младости, а ја имам утисак да сам била под стакленим звоном и да сам била чувана. Нећу себе да хвалим, али мислим да сам душу пуну доброте наследила од родитеља. То ме је водило, тако да сам тек у старости доживела бруталности на послу и схватила колико људи могу да буду лицемерни, камелеони, колико могу да буду зли и да ти покажу зло лице. А то су ми показали неки људи које сам познавала годинама и нисам им на сенку згазила. Доживела сам да ми кажу да сам била персонификација зла на телевизији. То су постале после уреднице културе.
Упркос свим нападима, суд публике ипак је најбитнији. Волели су вас, као и данас.
– Нисам трајала зато што сам била нечија љубавница, тетка или стрина. Трајала сам зато што је свет волео да ме види, и у тим најгорим тренуцима. Било је много оних који су сматрали да ја преносим политику, а ја сам само читала и радила оно што је био мој посао. Питали су ме неки да ли сам жалила зато што је Славко Ћурувија умро. Замислите то, то само може зао човек да пита. Па наравно да ми је било жао – наглашава Стака. – Онда, кад су на телевизију дошли нови руководиоци, и икона независног новинарства Бојана Лекић ме је питала зашто сам читала Милошевићеве вести. Она која је највише профитирала, од Карића примила награду и није могла новцу да каже „не“. Читала сам вести зато што је то била моја егзистенција, мој посао. Онда ја њих све питам – Па зашто ме нисте звали, имали сте велике плате. Можда бих и пошла за вама, јер смо сви тада тешко живели.
Били сте у РТС и 5. Октобра, кад је телевизија запаљена. Како се сећате тог дана?
– Да, била сам на телевизији тог дана кад су је палили и могла сам да добијем металном шипком по глави, на срећу нисам, али су ме покрали. После су извлачили моје речи из контекста и „стављали ми у уста“ неистине које су могле да ме коштају посла. Све је то прошло, хвала Богу. Некад сам и одговарала и покушавала да се браним, али била сам чиста у сваком погледу. Људи некад проговоре злобом и нека им је то на част. Ја сам у тој кући радила у почетку, кад је била велика. Сада, имам утисак да иде све ниже и ниже, то чујем од људи с којима сам у контакту. Дај Боже да нисам у праву и да све иде узлазном путањом. Тој кући желим све најбоље.
Никад нисте били у партији, професионално сте радили свој посао. Како се то изгубило из вида?
– Радила сам и у време Тита, и Милошевића. То је била моја егзистенција, живела сам као сав остали свет. Нисам спадала у повлашћене, иако сам завршила југословенску и светску књижевност и могла да се бавим и новинарством. Али, да бих била у некој информативној редакцији, морала сам да будем и мало „обојена“, а ја то нисам хтела. Нисам била члан ни Савеза комуниста, ни било које странке. Научена сам да будем добар ученик, као што сам и била, одлична у школовању. То је за моје родитеље који су ми пружили пуно пажње и љубави био мој знак захвалности. Да им се одужим – каже Стака.
Много тога се временом изгубило, па и професија спикера на телевизији. Да ли вам је жао што је тако?
– Неколико пута сам у каријери добила дивну награду Гордана Бонети, а данас професија спикера више не постоји, и жао ми је због тога. Ми смо трајали, ја сам изабрала да будем спикер до краја живота. Радила сам и у најгорим тренуцима. Кад су бомбе падале и кад нисам знала куд идемо. Ишла сам, не из политиканства, већ зато што сам мислила да је у тим тренуцима то моја одговорност. Прихватила сам је као одговорност према земљи која је била суверена, али је завладало право силе над истином. Право силе, а не сила права. Не бусам се сада у груди, само знам да сам увек била врло слободна и врло самосвојна, али кад год је требало, говорила сам језиком своје памети, а истину сам увек казивала на нивоу свога морала. Зато ми је мирна савест и могу мирно да спавам. Знам да никоме нисам лоше учинила, из злобе, зависти, зато што има више од мене, зато што је боље позициониран. Можда ми је то некад и засметало, али толико сам госпођа да то никада нисам хтела да покажем. И то је велика ствар, остати доследан – истиче наша саговорница. – Ти људи који су се огрешили, нису имали нимало права, поред њих пролазим као поред зида, не примећујем их. Има много људи којима се јављам с телевизије и с којима сам у контакту. Чиста ми је душа и то ми је најдраже.
Упркос неким тешким и непријатним тренуцима, већина људи вас се сећа с лепим успоменама, генерације вас воле и цене. Колико вам то значи?
– Колико је лепо кад наиђеш на неку добру енергију. Не требају мени комплименти – Јао, лепо изгледате. Али ми дају комплименте да се сећају мог гласа. Чак кажу, то ми се скоро десило – По гласу сам вас познала. Мама и тата су ми дали да изгледам пристојно, а пре неки дан у аутобусу седи један згодан мушкарац преко пута мене, мало старији, али млађи од мене. Мало погледа, па ја мало погледам, па скрене поглед, јао, било је много смешно. И у једном тренутку ми каже – Извините, Стака Новковић? Свака част, божанствено изгледате и с најлепшим успоменама вас се сећам. А ја му кажем – Јесте, погодили сте. Хвала, комплименти и вама – каже с осмехом наша саговорница. – Поред свих непријатности које сам доживела, ја све заборављам и фућкам на то, што би се рекло.
Имате диван живот и много радости, па се све те ружне ствари лако забораве, на срећу. Зрачите оптимизмом. Која је ваша тајна?
– Бог ми је подарио много, имала сам дивног мужа. Велику љубав. Био је леп и ликом и душом. Диван отац читаве породице. Имала сам мужа на коме је свако могао да ми завиди. Био је део не само мога живота, него и моје душе. Умро је пре десет година и сваке године све више и више ми је јасно шта сам имала. Он живи и даље у мојим мислима, са мном, и дању и ноћу. Кад га сањам, срећна сам. Увек га тражим у сну, а онда, кад се пробудим, кажем – Добро је, нисам отишла с њим, још ми је можда остало дана и година – каже Стака. – Сада схватам колика је то срећа имати сродну душу и колико сам изгубила.
Имали сте бројне обожаватеље, слали су вам писма, поклоне…
– Кад сте млади, нисте много свесни свега, ни лепе речи, носићи су сувише високо. Чувам све, па када данас прочитам писма… Један војник ми је писао да му је у војсци лакше јер гледа „Дневник“ и чује мој глас. Једва чека да ме чује и види, јер емитујем нежност. Међутим, мени то тада није био комплимент, јер сам морала да будем одсечна, да се слушају вести, а не да се примете мој карактер и емоција. Као робот да прочитам без грешке. Али, људи су видели можда и оно што није требало да се види, и то је остало, и зато су ми били на неки начин одани и имам утисак да су ме волели. Добила сам једном 40 саксија цвећа за 8. март из Чачка. Свет је био другачији, имао је добре намере, није то било удварање. Он је био човек у годинама, имам и даље његова писма. Он је радио за Тита, гајио цвеће. Један леп гест, нешто лепо урадити једној женској особи, причинити јој задовољство – каже с осмехом наша саговорница.
А да ли је то можда понекад засметало вашем супругу?
– Знате како, мој супруг је био посебан човек. Вероватно је понекад и био љубоморан, али знао је ко сам ја изнутра. У томе је његова величина, што љубомору никад није показивао. Смешно је што је знао, кад нешто не урадим, мада ме никад није оптерећивао, да ми каже – Трутана, па ниси то урадила. Онда, кад отпутујемо за празник, тада се могло, ишли смо у Рим. Ја купим свашта и сви наши пријатељи. Онда у авиону, у повратку, нико нема пара, а мој муж вади последње што је остало и купује ми Парис мирис, тада је био популаран. И сви се зезају да је под папучом, али то су били његов шарм и величина. Он је највољенији мушкарац у мом животу. Отишао је, нема га, и најстрашније је кад сте имали нешто тако савршено и дивно, а онда то изгубите. Дај Боже да постоји нешто, па да се можда некад поново видимо. Могу само да се сећам, и сећам се лепих дана. Можда зато гледам и даље лепо на свет који ми је показао и своје ружно лице.
Али, како кажете, Бог и даље мисли на вас. Дешавају се и неке лепе ствари у вашем животу, неке нове емоције се буде?
– Стицајем околности успоставила сам контакт с мојом љубави од пре 50 година, једним од мојих некадашњих младића који је странац. Успела сам да дођем до њега захваљујући једној пријатељици. Ето, нека добра енергија и неко лепо дружење се успоставило. Њему је жена умрла пре две године, нема деце. Ми планирамо лепа путовања, он има леп стан у једном дивном крају Тенерифа, па већ другу годину тамо одлазим. Бог даје, али и одузима. Али, не могу да се пожалим. Само здравља. Деца су ми веома добра, живим са ћерком. Она је врло драга и осетљива према својој мајци. Такав је и мој син, можда он то не показује тако као она, јер је мушкарац, али то је права љубав и оданост. Имам добре другарице с којима се дружим суботом. Тек сад откривам, јер имам више времена, а и раније сам увек с мужем ишла свуда, колико је лепо женско пријатељство. Колико може да буде лепо и искрено, чак и кад мало оговарамо. То је заиста уживање – каже наша саговорница.
У чему највише уживате, како волите да проводите време?
– Волим да скијам, да пливам. Ово је прва година да нисам отишла на скијање, јер сам имала госте, па нисам имала времена. Обожавам скијање, ако Бог дâ, идуће године нећу смети да пропустим. Имала сам срећу да уз сина прођем и неке „тешке“ стазе, у Китзбилу на пример, путовала сам 45 минута до врха, али сам се фино спустила. То је иначе стаза на којој се одржава светски куп. Идем и на тешке терене, али највише волим мој Копаоник, ту сам као код куће. Волим да скијам на Гвоздацу, на Дубокој, то су као црне стазе, али јако лепе. Волим музику, идем на концерте, уживам. Једино могу да замолим Бога да ми и даље омогућава све те лепе ствари и здравље. Ко год успе дуго да поживи, мислим да је повлашћен и срећан. Ја волим живот. Кад се деси, као што ми се десило да ми је изненада отишла дивна комшиница и пријатељ, то ме много порази. Али, само кажем – Боже, не знам колико си ми дао, али ја те молим за још, на овој земљи да корачам. Сматрам да је смрт пораз, али је неизбежна и тако мора да се схвати – каже наша саговорница.
Али, ваш осмех зрачи ведрином, па смо сигурни да свакога можете да ободрите и дате савет како да на живот гледа с позитивније стране.
– Својим пензионерима бих поручила да буду своји. Тешко је пензионеру нешто саветовати, поготово у овој ситуацији, кад новца нема. Није новац најважнији, али омогућава штошта. Одузето нам је свима, и мени је доста смањена пензија. Не свиђа ми се што се ствара атмосфера да сви постајемо сиромашни, а то је ружно. И ми, који смо можда мало више имали, сад су и нас приближили с овим одузимањем. Мало више хуманости, љубави једних према другима, па и према животињама. Љубав, хуманост, доброта – то је најважније. Недавно сам прочитала, Чаплин је рекао – Кад хоћеш моћ и кад си моћан, и кад заборавиш да изнад тебе постоји Бог, а желиш ту моћ, значи да хоћеш да чиниш неко зло. А за све остало што чиниш, потребна је само љубав. Нису то фразе, то је заиста тако. Ако не могу да урадим добро, па ни лоше нећу да урадим. Ето, и то поручујем свима. И својим пензионерима – закључује Стака.
Почеци на телевизији
– На телевизију сам дошла из групе Бате Миладиновића, он је био као наш отац, строг, али је имао ауторитет. Мушкарци су га се плашили, а ми девојчице смо имале одговорност да будемо пристојне. И биле смо. Он нам је указивао на аудиције. Четири године сам хонорарно радила, па је био услов да завршим факултет, и онда смо Весна Несторовић и ја завршиле факултет, и одмах смо биле примљене. Седам година сам радила као најављивачица и после је постојала потреба за спикерима у информативној редакцији. Имала сам велику трему и велику одговорност – открива Стака. – Верослава Тадић нас је позвала, она је била тада млада уредница широких погледа и желела је да подмлади информативну редакцију. Неколико нас је дошло, и није ми било лако, али после је било све лакше и лакше. Диван човек у мом животу који ми је много добра учинио, био је Здравко Вуковић, директор телевизије. Тада је телевизија имала добре плате и била на врхунцу, тада сам добила стан. Замислите колико се тада о људима који раде водило рачуна. Тек сам добила прво дете, сина, и на листи сам добила поене.
Пише Ивана Лабовић, фотографије Ивана Тодоровић
