Насиље над старијима у већини случајева почине њихови најближи – деца, унуци, супружници, ближа родбина. Проблем је што сматрају да би пријавом нанели штету и срамоту породици
Од почетка године, нажалост, у медијима смо често читали вести како су старији били мета насиља чланова своје породице или разбојника. Последњи случај у низу, који је потресао целу Србију, догодио се средином марта када је унук секиром убио бабу и деду. Како су пренели медији, од њих је тражио новац, јер зна да су им легле пензије, а они су одбили да му га дају.
Према подацима Канцеларије поверенице за заштиту равноправности Бранкице Јанковић, сваки пети сениор у Србији доживео је неки облик злостављања.
– Није случајно што се насиље над старијима сматра добро чуваном породичном тајном и нема велике разлике између мањих средина и градова. Злостављање и сви видови насиља над старијима су облик кршења људских права, али пре свега, кривично дело. Данас се о томе заиста више прича него раније, јер овај проблем има много шири друштвени значај. Насиље над старијима у већини случајева почине њихови најближи: деца, унуци, супружници, ближа родбина. Жртве најчешће живе у истој заједници са починиоцима насиља и злостављања, те сматрају да ће ако било шта покушају доживљавати још веће насиље и да ће због вапаја за помоћ бити “кажњавани” – објашњава Бранкица Јанковић. – То је за саму жртву тешко прихватљиво, а само признање да насиље постоји још увек се сматра великом срамотом. Такође, старији сматрају да би пријавом нанели штету и срамоту породици, себи, најближима и због свих ових разлога, то и јесте најскривенија форма насиља у породици. Ипак, приметни су помаци, па данас више људи препознаје овај проблем и забележен је већи број пријављених случајева.
Како показују последњи подаци истраживања Повереника и Црвеног крста Србије, старији упркос ниским приходима најчешће издржавају и друге чланове породице, па су често изложени и финансијском злостављању.
– Када говоримо о емоционалном злостављању, готово осам одсто старијих преживљава овај вид насиља, а готово четири одсто признало је да је доживело физичко злостављање – каже повереница. – Нажалост, у већини медија се судбине жртава насиља представљају у недопустиво сензационалистичком контексту, уз вишеструко кршење новинарског кодекса, а у појединим случајевима и Закона о забрани дискриминације. Повереник за заштиту равноправности подржава све активности у циљу борбе против злостављања и занемаривања старијих, а тренутно радимо на још једном истраживању са Црвеним крстом Србије, које се односи на положај старијих на селу.
Како истиче наша саговорница, изузетно је важно да се сваки случај насиља пријављује, да постоји ефикасан систем заштите старијих особа од злостављања, као и да се превенцији посвети посебна пажња.
– Много пута смо апеловали на неопходност боље координације и ефикаснијег одговора надлежних органа у систему заштите. Инсистирамо на индивидуалној одговорности код пропуста у ланцу одговорних, као и на унапређењу законодавног оквира. Проблем насиља мора бити на врху листе приоритета надлежних државних органа – истиче Бранкица Јанковић. – Уколико дође до злостављања или било ког другог облика насиља, наши најстарији суграђани и суграђанке хитно треба да се обрате полицији, центрима за социјални рад и осталим надлежним институцијама. У корену насиља најчешће лежи дискриминација и зато је важно препознати је. Када је неко стављен у неравноправан положај, када се неједнако поступа према једнакима, то значи да се неоправдано прави разлика између људи због година, инвалидитета, здравственог стања, пола.
Важно је знати да свако може да се обрати Поверенику за заштиту равноправности, слободно позове телефоном, а запослени ће им објаснити процедуре и помоћи да исправно поднесу притужбу. Важно је нагласити да је поступак пред Повереником потпуно бесплатан и завршава се у року од 90 дана.
Пише Ивана Лабовић
