Слађана Томашевић је радо виђено лице на ТВ екранима кад уређује и води „Београдску хронику“ Првог програма РТС. Публика је често доживљава као члана породице због њене непосредности и воље да се као новинар бави темама које сваком од нас „живот значе“. Себе не доживљава као звезду. Родни град Београд је једини у којем би живела као „сав нормалан свет“.
Када сте били дете, шта сте желели да будете кад порастете?
– Маштала сам да будем учитељица или продавачица сладоледа јер сам волела сладолед. Из дечје визуре је тешко то објективно планирати.
Чиме се баве ваши родитељи и сестре близнакиње?
– Мама Оља и тата Бранко су били комерцијалисти до пензије. Моје млађе сестре близнакиње Марина и Катарина су правнице по струци и баве се врло одговорним послом. Њима медији нису део професионалног интересовања, а мој посао оцењују као врло стресан и тежак.
Кад и где сте започели новинарски стаж?
– У 2018. години заокружујем две деценије новинарске каријере. Почела сам да се бавим новинарством у Културној рубрици на ТВ Студију Б, кад сам прихватила предлог уредника и новинара Зорана Предића да се искушам у том послу. Тада сам студирала информатику и после је и дипломирала. Нисам имала превелику амбицију за тај посао. Од почетка ми је било много стресно. Прошла сам све фазе у учењу посла: прво сам цепала хартију са вестима са телетекста, јављала се на телефонске позиве у редакцији, одлазила на снимање прилога на терен. Новинар и уредник Југослав Пантелић ми је био велика подршка. У том медију провела сам једну и по годину, а затим сам се запослила на РТС-у. Одувек сам волела да чујем мишљење новинарских ауторитета и колега, тако је и сада. На РТС-у сам учила од уредника и новинара Жике Николића, Мире Адање Полак и Банета Вукашиновића.
Свој на своме сте у ТВ програму уживо. Да ли бисте радо радили и емисије које се снимају за накнадно емитовање?
– Нисам вешта за стендап и понављање дублова. Блокирам се и изгубим спонтаност, после сваког понављања све сам гора. Уживо снимање је за мене најбољи терен. И после више од деценије рада у захтевној ТВ емисији, „Београдској хроници“, спремам се темељно пре снимања. А никад не може све до краја да се испланира јер се не зна шта може да се деси у таквој ТВ форми и да промени садржај. Понекад саговорник не сарађује и онда се питам зашто је дошао да гостује у емисији.
„Београдску хронику“ наизменично делите са колегиницом Радом Ђурић. Има ли у таквој расподели посла више предности или мана?
– Рада Ђурић и ја смо као особе различите, и другачије осмишљавамо емисију коју уређујемо наизменично. То је добро и даје емисији квалитет више. Нисмо конкуренција једна другој. „Хронику“ су осмислили неки озбиљни људи и ми смо је наследили. Немам ниједан дан боловања, урадила сам без прескакања све заказане емисије. И кад сам једном замислила ситуацију да не будем у стању да урадим емисију тај дан, брзо сам одагнала такву идеју.
Какав је осећај кад се заврши емитовање емисије уживо?
– Никад нисам изашла из студија са осећајем да је емисија била савршена, али јесте било дана када нисам била задовољна учинком. Све то поделим са колегама јер имамо и колегијуме, где о свему разменимо мишљење. Сугестије прихватам, верујем свом тиму. Одавно сам научила да свако треба да ради свој посао уз договор, а моје је да одиграм своју улогу.
Да ли икад размишљате о резервној професији?
– Новинарство ми се десило, нашла сам се у њему. И изабрала га за професију. Било је момената кад није ишло све како сам желела, али никад нисам помислила да променим медијски посао. Одустајање није у мом карактеру. Десиће се, верујем, једног дана, и други посао или други формат емисије који ћу радити и то не треба да дочекам неспремна. Топла вода већ постоји у овом занату, тешко је нешто ново и другачије смислити, па нисам вољна да експериментишем по сваку цену.
Имате ли контакт са публиком?
– Емисија „Београдска хроника“ је била јавни сервис и пре него што је телевизија РТС то постала. Живим у Београду, шетам се његовим улицама и срећем становнике. Јављам се на редакцијски телефон кад сам у прилици. Од неких гледалаца добијам молбе или предлоге за различите ствари, дарују ме поклонима непознати људи. То је диван део овог посла. Имам дане кад ми није до тога да ме препознају на улици. Тада ставим сунчане наочаре.
Који ТВ програм гледате редовно?
– Јутарњи програм.
Уређујете и водите емисију која се емитује од понедељка до петка целе године. Колико вам то омогућава дана одмора?
– У опису посла ми је обавеза да колеге увек могу да ме нађу ако је потребно. На одмору не искључујем мобилни телефон, али се трудим да не читам новине, не гледам телевизију, не користим компјутер. У августу ћу ићи на краћи одмор. Волим активан одмор, не држи ме место ни на лежаљци на плажи. На плажи могу да издржим толико да се после пливања у мору обришем пешкиром од воде и идем у неки други провод. У детињству сам најлепша летовања имала у Дубровнику и нa Болу на Брачу.
Живите ли живот ТВ звезде?
– Нисам ТВ звезда, живим као сав обичан свет. Немам ту амбицију и не знам шта тај појам значи.
Здравко Чолић је једна од познатих личности коју сте описали као „вашег бога“. Да ли сте имали позитивну трему кад сте га интервјуисали?
– Он је озбиљна звезда коју годинама познајем. Нисам никад била заљубљена у њега. На сваком његовом концерту се проведем незаборавно. Позитивна трема ме је у разговору с њим подстицала и у емисији је добио натпросечно дугу минутажу. Немам еуфорију око познатих личности јер свакога можете да питате све ако нађете прави начин.
Колико приватне ствари утичу на ваш радни елан?
– У мом животу никад ништа није ишло глатко. То је мој пут и у реду је, јер лако можда није увек права ствар. Посао је врло важан део мог живота и дајем му се здушно. А било је дана, и буде их, кад сам имала приватне проблеме, али сам дала све од себе да се то не одрази на посао.
Какав вам је сада животни период?
– Задовољна сам, срећна, испуњена. Волим да кажем – да је боље, не би било добро. Мој приватни живот није национална брига, па о њему јавно говорим само кад пожелим. Неки медији су ме удавали сваки месец, та врста таблоидизације мог живота ми не треба. Иза себе немам скандале и тајне, и то ми одговара.
Слађана у 44. години је…
– Са 20 година сам била несигурнија, брзоплетија, напорнија, мање стрпљива. Не бих се враћала у млађе године, није лако бити у њима. Сада сам смиренија, сталоженија, мудрија. Научила сам да свако има свој живот и нико нема права да га осуђује и коментарише. Још верујем да постоје добри људи, без тога ништа не би имало смисла.
Како савладавате стрес?
– Пријају ми тренинг, читање књига, боравак у пиџами код куће, кување, дружење са драгим људима. Моја кућа није за јавност. Једном речју, опушта ме – нормалан живот.
Које годишње доба највише волите?
– Рођена сам у септембру, највише волим јесен. Лето ми прија на мору.
Имате сестричине Иву (10) и Мину (8). Да ли сте им ви идол као јавна личност?
– Ја сам им тетка и ништа им не значи моја професија. Дивна су деца. Кад су пожелеле да упознају неког познатог, то сам им омогућила, и то је био једини део мог посла који их је дотакао.
Да ли бисте после рођења свог детета правили дужу радну паузу или бисте се убрзо вратили на посао, како се често одлучују ваше колегинице после порођаја?
– Живот неке ствари сам уреди. Било би ми жао и штета да оставим бебу на чување да бих се што брже вратила послу.
У публици имате много људи у трећем добу. Имате ли контакт с њима?
– Да, врло често. Увек ме одушеве људи који у трећем добу имају много енергије и позитиван став.
Имате ли жељу да се и после пензије бавите својим послом?
– Немам идеју да се сликам заувек. Радо ћу ТВ екран препустити млађима и лепшима кад дође тај период. Поред младости и лепоте, потребно је имати још свашта нешто да би се квалитетно трајало у овом послу. Ни у млађим колегиницама не видим претњу ни сметњу, свако од нас има своје место и бори се.
Ваши родитељи су пензионери у Србији?
– Да, имају пристојан и уређен живот. Доказ су да двоје људи могу да проведу живот заједно. Волела бих да су мало мирнијег духа јер их не држи место и стално су у покрету. Најважније је да су здрави.
Можете ли да замислите своју идеалну старост?
– Не замишљам ништа, трудим се да живим у садашњости. Живот је леп. Боље се осећам и изгледам данас него кад сам била млађа.
Зашто је добро бити Слађана Томашевић?
– Мислим да ме људи у већини воле. Доживљавају ме као члана породице и људи које не познајем, јер гледају ТВ емисију коју уређујем и водим. Волим путовања, често сам на путу и лако се прилагодим новом амбијенту. Желим да одем први пут на Малдиве или у неку другу „дивљину“, али се увек радујем повратку у мој родни град. Не бих могла да живим нигде другде.
