Магазин Пензија покренуо је пројекат „Интернет трећег доба“ који је намењен популацији 50+, односно активној и надолазећој популацији пензионера. У овиру овог пројекта представљамо вам текстове из области психологије које пише професор доктор Андреја Краигхер Гузина, психоаналитички психотерапеут.
Кад сам стигла у своје треће доба, схватила сам уску повезаност страхова од одвајања (сепарационе анксиозности) карактеристичних за децу и страха од смрти својственог трећем животном добу. Зато сматрам да је и страх од смрти нека врста стреса карактеристичног за старење.
Страх изазван стресом је емоција за коју се сматра да је укључена у развој готово свих психијатријских болести и поремећаја. У дијагностици је посебно актуелан од како је Светска здравствена организација прогласила глобалну епидемију стреса. Како бисмо га разумели, требало би да знамо да је страх најближи сродник стреса, односно, његов претходник и пратилац.
Страх и стања страха познати су откако је човек почео да комуницира речима, писањем или цртежом. У најстаријем писаном делу „Еп о Гилгамешу”, насталом пре више од 4.000 година, помиње се страх од смрти, основног садржаја и изазивача највећег броја страхова, поготово сепарационе анксиозности.
Сумерски краљ Гилгамеш, владар Урнука, и његов пријатељ Енкиду, као и сви остали ликови укључујући и богове, свесни су да је смрт коначна. Суочен с извесношћу смрти, Гилгамеш је покушао да дође до вечности тако што је пронашао траву бесмртности. Али, није стигао да је проба јер је изгубио. Еп се завршава његовом смрћу и претварањем у прах и прашину.
Питам се да ли је то уверење, његово и његових савременика о коначности смрти – тачно?
Мислим да није, јер Гилгамеш и сви јунаци тог епа и даље живе. С моје тачке гледишта смрт постоји само као заборав. Само људи о којима никада ништа нећемо знати заиста су мртви. Зар није и наша потреба да оставимо нешто иза себе по чему ћемо остати упамћени (без обира на то да ли је за човечанство корисно, научно или културно дело или материјално добро) у ствари страх од заборава-нестанка?
Ми психијатри знамо да је страх од смрти у основи већине неуроза, па чак и психоза – најтежих душевних обољења.
Страх је појава настала развојем врсте, на танкој граници између психичког и телесног, здравог и болесног, нормалног и ненормалног, који је представљао основно и битно осећање за људски опстанак. Кад је нормалан, страх је у функцији прилагођавања и самозаштите, позитиван је и подстицајан, чак неопходан јер доприноси развоју и употпуњавању природе човека.
Али, кад добије особине болесног, страх је најмучније осећајно искуство човека, које може да постане најјачи непријатељ у покушајима очувања телесног и нарочито психичког интегритета као предуслова за срећан и миран живот.
Типично се страх од смрти испољава у виду „паничног поремећаја“ који је облик стања страха и карактерише се нападима панике који нису изазвани постојањем неког телесног обољења нити деловањем психотропних супстанци (наркотика). Напади панике се понављају, а између два напада постоји интензиван и онеспособљавајући страх од наредног напада.
Мој савет је да се страх од смрти, као вид патолошке сепарационе анксиозности, најбоље савладава у Искуственим групама. Група може да одигра улогу „довољно добре мајке“ која је у стању да прихвати и сакупи пројекције „детета“ кад је незадовољно и да му их врати разумевањем у „лакше сварљивом“ облику. Ово је значајно да имамо у виду како бисмо схватили да присуствовање групи није значајно само због дружења, већ и због рада на себи и развоја до краја живота.
„Искуствене групе“ су врста групне психотерапије, али их називамо искуственим, јер није реч о болесним учесницима-пацијентима већ о здравим клијентима који желе да спрече настанак душевног поремећаја. Психотерапија је природан начин превазилажења свакодневних стресова разговором, чиме превенирамо настанак душевног поремећаја и телесне болести проузроковане претераним потискивањем непожељних осећања.
