Почетна » Сваки стрес урушава здравље
Савети стручњака Психолог

Сваки стрес урушава здравље

Стрес не можемо да избегнемо, већ би требало да проналазимо начине да предупредимо његове штетне последице по наше здравље. Посебно бих нагласила да стрес сам по себи није штетан, али оно што може да нашкоди нашем здрављу јесте наша реакција на стрес.

Страх и стрес су два веома слична и блиска осећања. Страх, као и бол, до извесне мере су корисна осећања јер нас штите од даљег повређивања. Овако се гледа на стрес типа 1 који је краткотрајан и одвија се по принципу „бори се или бежи“. За разлику од њега, стрес типа 2 је дуготрајан и подмукао, и одвија се у неколико фаза:

Прва фаза: симпатички (аутономни или вегетативни, који који не зависи од наше воље већ реагује на „наређења“ из несвесног) нервни систем одговарајуће реагује, брзо нађе решење проблема и почне да избацује уљеза. Степен крвног шећера се повиси, бистрији смо, јачи, пажљивији. Такав је и осећај пријатности кад попијемо кафу или попушимо цигарету. Та фаза траје неколико минута до једног сата.

Друга фаза: после стимулације у првој фази долази депресија. Степен крвног шећера се снизи. Осетимо некакву празнину, умор или чак тескобу (стрепњу). Тело обнавља своју енергију. Батерије се пуне. Али некад нема времена за обнављање енергије, јер су напади из околине сувише учестали. То је пример хроничног стреса типа 2, кад сами органи још нису нападнути, али је квалитет живота нижи, јер то представља увод западања у тзв. „зачарани круг стимулуса“ ако не реагујемо превентивно. Kако то извести у нашој свакодневници, међусобно се саветујемо у „Искуственим групама“.

Трећа фаза: стресно стање траје и даље. Живот постаје низ успона и падова, вештачких подстицаја и стимуланаса (кафа, цигарете, лекови) и депресија… Ужас! Уморни су органи као и нервни систем. То представља почетак несанице и цивилизацијских болести. Артерије се зачепљују, а имуни систем престаје да реагује. Ако стрес траје предуго, може да доведе до чира на желуцу. Али, у тој фази још постоји могућност превентивног деловања против штетних последица стреса, којима треба да се прекине „зачарани круг“ стимуланаса и депресије.

Четврта фаза: залихе су истрошене. Ни лекови нити стимуланси више нису довољни. Један или више органа је оболело. Сад је крајње време да се извучемо из „зачараног круга“ стимуланаса и да се вратимо здравијем начину живота. То може да буде чак и питање живота или смрти, а у сваком случају једини је начин да вратимо своју виталност и квалитет живота.

„Зачарани круг“ стимулуса

Уживање разних стимуланаса (дуван, кафа, чај), па и алкохола, шећера, слушање бучне музике код младих, непоштовање биолошких ритмова, лечење стреса лековима, део су „зачараног круга“. Ти елементи представљају „удружење неваљалаца“ који кују заверу да би вас убацили у „зачарани круг“ стимуланаса.

„Зачарани круг“ почиње стресом, умором, депресијом, а завршава се тежим болестима. Да видимо зашто. Дуван, кафа, чај, чоколада, пиће на бази коке садрже хемијске твари које спадају у групу алкалоида. Материје као што су кофеин, теин, теобромин подстичу симпатички нервни систем. Човеку који је уморан и под утицајем стреса дочаравају илузију пријатности и виталности. Вештачки се изазива потрошња енергетских резерви организма, слично као што сељак тера свог исцрпљеног магарца ударцима бича, уместо да га пусти да се одмори. У почетку је још све у реду, али, ако се таква ситуација пречесто понавља, ризикујемо потпуну исцрпљеност. Осим тога, алкалоиди имају још једно непријатно споредно дејство: изазивају навикавање, односно, зависност. Тело тражи све већу количину стимуланаса да би се постигао исти резултат. Сељак мора све јаче да бије магарца да би постигао да га покрене.

Као што смо видели, после прве фазе узбуђења, долази до фазе адаптације (опорављања) и на крају до последње фазе замора. Са циљем адаптације, иако то није адаптација већ компензација, која је зато главни „кривац“ за „подмуклост“ стреса – почињу да се користе разни психостимуланси који нас полако уводе у тзв. „зачарани круг“. Он нас толико исцрпљује да често следи болест, такозвана психосоматика која може да буде и фатална.

Кад осећања „трују“?

У људској природи је да се сва осећања која се сматрају неподобним потискују, „гурају под тепих“ (постајемо их несвесни). Али та осећања и даље, иако ми тога нисмо свесни, траже начин да се испоље и најчешће га налазе кроз телесне канале. Пошто „тело не уме да лаже“, као ни наше несвесно, тако долази до психосоматских обољења.

Фројд је био први који је на веома систематичан начин указао како су ирационални елементи људске душе ненадмашни у изазивању страве, па је зато неопходно потискивање да би човек сачувао свој душевни мир, односно здрав разум.

Сигурно сте чули и сами доживели да вам неко „иде на јетру“, да вас туга гуши, због страха после пребледите и почне да вам „лупа“ срце (што често изазове још јачи страх од изненадне смрти због „попуштања“ срца) или треба одмах да посетите тоалет, бриге вам уништавају апетит, а превелика потреба за успехом (богаћењем) вам подиже притисак – такозвана менаџерска болест.

Како настаје болест у телу?

Несвесно ће вешто да уклања из свести оне емоционалне импресије које је уклањало и током детињства. Како се као одрасле особе сусрећемо с много више одговорности, а тиме и стресова, несвесно ће се наћи у ситуацији препуњености капацитета. Односно, неће више бити места за толико потиснутих осећајних импресија-комплекса (сећање на болни догађај праћено одређеном емоцијом коју је болни догађај изазвао и пропратним биохемијским реакцијама) и тако почиње пражњење несвесног кроз тело, односно процес разболевања тела.

Несвесно може да се празни преко свесног ума или преко снова и тела. Најчешће, то ће бити тело, јер свесни ум неће да дозволи да садржај онога од чега је био заштићен икада дође поново у додир с њим. Од тих садржаја несвесно га је „штитило“ толике године и мале су шансе да ће било кад бити спреман да се суочи и освести тај несвесни садржај (да доведе нешто из несвесног у свесни ум).

Несвесно ће тражити од тела неку врсту реакције чија је функција да упозори душу (его-посматрача) кроз материјално тело да се ради о преоптерећености несвесног и да неке ствари треба да се освесте како бисмо избегли теже последице. Уколико нисмо у стању да „прочитамо“ поруку, односно упозорење, симптоми те поруке једноставно ће се наставити и погоршавати, јер су тело и ум програмирани да раде у таквом односу.

Логика је једноставна: уколико свесни ум одбија већину информација које му долазе кроз осећања, лако је закључити да му таква реалност не одговара. Тело добије тај сигнал и покрене процес самоуништења кроз различите поремећаје. Зато уместо нормалних сто година, у овом добу живимо просечно само седамдесетак.

Теретане за срећу

Један од најбољих начина за превазилажење стреса и његових штетних последица су „Искуствене групе“ зато што у оквиру њих инсистирамо на освешћењу осећања и на захвалности за оно што имамо (датом животу), а то обезбеђује позитиван и оптимистички животни став.

Огледање и слободна дискусија у групи најбољи су начин да се освестимо и тако ослободимо „отровних осећања“ као што су страх, туга, љутња, стид, завист и похлепа. Ова осећања су најчешћи узрок настанка психотелесних (психосоматских) или тзв. „цивилизацијских болести“. Тако се зову управо зато што настају због потискивања осећања која тзв. „цивилизован свет“ сматра да не би требало јавно испољавати.

Сакривање од себе не може да траје вечно јер потиснути садржаји стално траже пут да се „ослободе“ као „заробљени дух из боце“ и најчешће налази пут кроз тело, јер „тело, као и несвесно, не уме да лаже“. Зато ми у групи радимо и на психоаналитичко-научној анализи снова.

Пише проф. др Андреја Краигхер Гузина, неуропсихијатар-психоаналитички психотерапеут